АКТИВНОСТИ
| АКТИВНОСТИ
|
31.12.2008.
НА НИШАНУ – ПОТЧИЊЕНИЖртве психичког насиља, такозваног мобинга, на послу имају озбиљно нарушено здравље и проблеме који се у појединим случајевима манифестују чак и суицидним идејама
Мобинг је специфична и перфидна појава због чега је његово доказивање на суду јако тешко. Проблем је и што судски процеси јако дуго трају. Жртве не смеју да очекују превише и да мисле да ће то бити решење свих њихових проблема
– Дипломирани сам економиста, запослен у Управи царина 14 година, аникада до сада нисам радио на месту које одговара мом образовању. Десет година сам радио у местима која су више од 100 километара удаљена од мог пребивалишта и за то никада нисам добио новчану надокнаду. Улагао сам приговоре,а одговор је увек гласио исто – да ће то кратко трајати. У послу никада нисам направио пропусте због којих би био кажњаван. Тренутно радим као нижи руководилац, шеф смене за којег је потребна виша школа. Никако да напредујем. Стално ми говоре да сам први следећи на списку.
Временом је почело да ми се погоршава и здравље. Имао сам пеницилински шок и упалу срчане марамице, прецизније, коксаки вирус.
Унапређење захтевано са високе државне позиције је, коначно, требало да добијем у јесен прошле године. Међутим, неко је надлежнима о мени доставио поражавајуће карактеристике тако да од обећаног није било ништа. Никада нисам сазнао одакле потичу и какве су те информације биле. Искрено верујем да је реч о људима који су ме и сељакали од једног до другог радног места. Довољно говори чињеница да тренутно нико од њих није више у Управи царина. Сви су отпуштени, а неколицина је у централном затвору.
Овако о својим проблемима, у најкраћим цртама, прича за „Политику” једна од жртви психичког насиља на радном месту. Наш саговорник тренутно спрема завршни испит за добијање Кембриџ сертификата у бизнису, који ће полагати у мају 2009. године. Члан је и организације МЕНСА.
– Схватио сам да неспособни руководиоци траже неспособне сараднике да им функција не би била угрожена. Корумпирани такође траже неспособне сараднике, да би лакше могли да манипулишу њима у својим радњама – каже наш саговорник.
Он је, нажалост, само једна од жртви која се одважила да позове и потражи помоћ у Виктимолошком друштву Србије (ВДС). На телефон ове невладине организације која пружа подршку и помоћ жртвама, у току 2007. године, 117 особа пријавило је да је било мобинговано, док је у 2008. години таквих позива било више од 200.
Јасмина Николић, координатор Службе за подршку и помоћ жртвама у Виктимолошком друштву Србије, каже за „Политику” да су помоћ због насиља на радном месту тражиле особе разних професија, положаја и профила.
– Нема правила ко су жртве мобинга. То су подједнако радници, менаџери, уметници, лекари, психолози и педагози у школама, професори на факултетима, запослени у полицији, војсци и другим државним институцијама. Такође, помоћ скоро једнако траже запослени у приватним и државним организацијама. Све више се ипак кристалише, да мобинга има доста у новоприватизованим фирмама, у смислу да се радник натера да сам да отказ, кроз наводне социјалне програме – напомиње Николићева.
Облик мобинга о којем се не прича пуно а има га доста је, према речима наше саговорнице, такозвани политички мобинг.
– Реч је о томе да када се у некој фирми промени политичка гарнитура, одређени људи који су били на руководећим положајима углавном се премештају на друга места која су неодговарајућа њиховом образовању. Неки од њих седе потпуно без посла, премештају их у друге објекте или канцеларије које су неосноване. Све се то ради да би се извршио притисак да они после неког времена дају отказ. То је чест случај у Београду и унутрашњости Србије – каже Николићева.
Анализирајући позиве који су на број ВДС стигли у 2007. години, Николићева каже да се на психичко, физичко и сексуално насиље на радном месту жалило 85 жена и 32 мушкарца.
– У највећем броју, 108 случајева, особе су се жалиле на психичко насиље на радном месту и то од стране надређених, подређених и колега. Од укупног броја, седам је било пријава физичког насиља, док су се две жене јавиле жалећи се на сексуално насиље на радном месту. Жртвама је углавном било продужавано радно време, ускраћивано право на средства за рад, право на одмор, боловање, смањивана им је плата, лажно су оптуживане, претило им се отказом, нелегално су отпуштане, сексуално и физички малтретиране – објашњава наша саговорница.
Карактеристично је да жртве мобинга, како оцењује Николићева, немају подршку, ни колега, ни струковних удружења. Врло је забрињавајуће, сматра она, да осим тога често изостаје и подршка породице.
– Велики број жртви мобинга има озбиљно нарушено здравствено стање, повишен крвни притисак, срчане проблеме, поремећај спавања, исхране, депресију и озбиљне психичке сметње које су се у неким случајевима манифестовале суицидним идејама – наглашава Николићева.
Она каже да се мобинг дешава веома перфидно и да је доношење закона о спречавању злостављања на раду велики корак. Николићева ипак сматра да само закон неће донети велике промене нити много помоћи жртвама.
Данијела Вукосављевић објављено: 31/12/2008
|