АКТИВНОСТИ
| АКТИВНОСТИ
|
22.09.2010.
KО ЈЕ ПОШТЕНИЈИ – ВУКОВИ ИЛИ ЉУДИСклањамо се од туђих проблема да нас случајно не додирну
Весна Балтезаревић
Мобинг је појава која је типична за свет животиња. Посебно је изражена код вукова који често из свог чопора отерају најслабијег члана осуђујући га тако да лута сам, без потпоре осталих чланова чопора. Такав њихов поступак углавном представља осуду на брзу смрт. Једна од последица Дарвиновог схватања да је човек „специфична животиња” је трагање за заједничким особинама у понашању човека и животиње. Могло би се рећи да је линија сусрета између животиње и човека биолошки нагон – односно да им је заједничко одржање врсте, а човек се надограђује кроз социјалне односе. Човек и животиња су се „срели” и код мобинга. Мада сам мишљења да су животиње „поштеније” јер мобинг примењују због одржања врсте, а човек то чини због одржања власти и стечених позиција.
Омобингу смо почели да причамо, али поставља се питање колико правих ствари. Чак и уколико волитето што радите, а изложени сте прогону, почећете да се осећате несигурно на свом радном месту. Дочекивање сваког новог дана почеће са непознаницом – шта вам се ново спрема и која је наредна немогућа мисија у коју ћете бити гурнути. Почећете да бринете за сигурност вашег посла, да постављате питања и анализирате шта то није у реду са вама.
Запослени који је означен као жртва мобинга најчешће не зна шта му се стварно замера и чиме је допринео да се нађе у таквој ситуацији, осећа се непожељно и што је најстрашније – незаштићено. Где год да оде по савет или по помоћ не добије ни помоћ ни одговор. Једине доступне методе за самозаштиту жртава су изношење случаја у јавност, жигосање извршиоца, штрајк глађу... Сад смо добили закон. Требало би да очекујемо да ће жртвама бити лакше. Видећемо. Ми смо специфично друштво које обожава моћне надајући се да ће и нама да уделе кору бајатог хлеба. Склањамо се од туђих проблема да нас случајно не додирну. Појединац је немоћан, а са друге стране свакодневно се сусрећемо са чињеницом да је солидарност социјалне групе изумрла категорија.
Мобинг се управо и базира на методама које воде до отуђености јединке која је неком својом индивидуалном особином довела до тога да постане жртва. Најчешће жртва није тај статус „заслужила” због нечег што може да се карактерише као свесно скривљено понашање. За статус жртве довољна је и пренаглашена индивидуалност и неприхватање организационог обрасца који подразумева слепу послушност и извршавање свих задатака које поставе креатори тих образаца. Уколико човек жели дау таквом патолошки постављеном окружењу задржи право да буде индивидуа која мисли и жели да искаже своје ставове и да творцу „обрасца за понашање” упути критикуврло лако постаје жртва мобинга. Изузетно позитивну улогу у превладавању стресних реакција има психосоцијална подршка и помоћ групе. Морал једне групе се не манифестује само квалитетом међусобних односа чланова већ и ефикасношћу групе у суочавању са проблемима и степеном сагласности који је испољен у њиховом решавању.
У Србији, број људи који живи близу или испод границе сиромаштва утиче на то да се у самопотчињавању тражи „гаранција” за опстанак. Слепа послушност и одобравање насиља којем су други изложени, уз стално додворавање руководиоцу, мирење је са психичким злостављањем жртава које се пред њима догађа. Управо ту лежи највећа одговорност групе за несолидарност и за допуштање насиља.
Пред људима су могућа два правца даљег поступања. Један правац је прихватање безличности, утапање у масу и преживљавање као пуко задовољење егзистенцијалних потреба. Овај избор подразумева ћутање и солидарност са вођом. Други правац, на који се још одлучују само малобројни, јестеграђење сопствене индивидуалности унутар социјалне групе, неговање различитости и тражење адекватног третмана не само за себе већ и за све остале припаднике социјалног окружења. Ово друго опредељење носи са собом ризике, али и слободу да се оствари личност и да се распламса креативност. Уколико се на храброст одлуче само појединци, највероватније ће бити погођени мобингом, било руководиоца,који ће се осетити угроженим због њихове индивидуалности, било репресијом групе која није спремна да прихвати право на разлику. Оног тренутка када група схвати да голо преживљавање у ствари угрожава њен опстанак на свим другим пољима, осим на пољу биолошког одржања врсте, окренуће се заштити свих својих чланова и самозаштити групе.
Сви ми сносимо део одговорности за оваква збивања. Док не престанемо да се заваравамо и док не извадимо главу из живог песка, свету ће бити све горе.
Доктор правних наука, аутор књиге (у припреми) ,,Живи песак или како преживети мобинг“ Весна Балтезаревић објављено: 22.09.2010.
|