АКТИВНОСТИ
| АКТИВНОСТИ
|
04.10.2010.
ДА НЕ БУДЕ УКРАС БЕЗ ПРИМЕНЕЖртве не желе да учествују у процесу мирења, оне само желе да злостављање одмах престане
Саша Гајин
Нема сумње да је требало донети закон о спречавању злостављања на раду. Србија се по томе сад издваја од многих земаља које то још нису учиниле.
Закон који је усвојен у републичкој скупштини пати, међутим, од бројних недостатака од којих бих нарочито издвојио две групе.
Једна група недостатака се односи на дефинисање понашања које се правно квалификује као мобинг, тј. злостављање на раду. Наиме, познато је да када се ради о новим правним областима, у којима се грађани, а и правни стручњаци не сналазе најбоље јер немају довољно знања о томе шта је забрањено а шта допуштено чинити, дакле у тим областима важно је већ у самом закону прецизно одредити многе ствари. У том смислу, недостатак закона о спречавању злостављања на раду је у томе што је понудио само једну општу, апстрактну дефиницију злостављања, без удубљивања у то које конкретне облике злостављање може попримити.
Познато је иначе из упоредног права да су се већ уобличила три посебна облика мобинга – физички, психички и сексуални. Парадоксално је да о сексуалном злостављању у много више речи говори закон о раду који је донет раније, док овај закон само помиње у једној одредби то злостављање, не дефинишући шта је то што законодавац сматра овим видом злостављања.
Постоји додуше упутство за примену закона о злостављању на раду, али упутство не може да надомести недостатке законског текста јер суд не суди на основу упутства него закона. Међутим, чак ни у том упутству нема ближих објашњења о томе шта се сматра а шта не сматра злостављањем, што може довести до непримењивости законских одредби.
Злостављање на раду сада је тако дефинисано да малтене сваки облик комуникације између запослених или послодавца и запослених може да се тумачи као мобинг, што несавесни људи могу да злоупотребе.
Парадоксално је то да је посланичка група Г 17 плус у поступку усвајања закона предложила амандман којим је било могуће отклонити ове недостатке, јер прецизније је дефинисано шта се сматра физичким, психичким и сексуалним злостављањем, али очигледно није било слуха за такве интервенције. Бојим се, међутим, да ће ови недостаци довести до озбиљне непримењивости закона, па ако желе то да отклоне, надлежни за његово спровођење треба да траже ревизију текста да би се тиме помогло у одговору на питање шта је, у конкретним случајевима злостављање а шта није.
Други скуп проблема у вези са применом закона односи се на поступак посредовања који је обавезан, а од кога постоји превелико очекивање. И то, превелико очекивање законодавца, али и оних који су исувише окренути према алтернативном начину решавања спорова. Када смо у нашем центру за унапређивање правних студија разматрали модел закона који се односио на спречавање злостављања на раду, имали смо у виду да је жртви мобинга искључиво стало до тога да злостављање на раду престане. Није му/јој стало да учествује у поступку мирења са оним ко је злостављач. Жртве, просто, нису за то да се мире него само желе да злостављање престане. И послодавац би требало да има обавезу да им то обезбеди тиме што ће злостављача, рецимо, преместити на ново радно место или му запретити неким другим правним средствима. Јер злостављање на раду је облик повреде радне дисциплине који подразумева ефикасан механизам заштите већ унутар фирме. Овако, упућивањем злостављача и жртве на поступак мирења упадамо у зачарани круг повратка на систем радноправних односа из деведесетих година 20. века који је у свему личио на неефикасни дуготрајни поступак пред судом.
Мислим да је у томе грешка јер превише је проблема и конфликата које треба решити да бисмо се сад враћали у један веома неефикасан поступак медијације.
На срећу, законодавац је прихватио амандмане Г 17 плус, тако да у закону имамо читав асортиман грађанско-правних средстава заштите на суду. Наравно, и у том поступку судске заштите показаће се као велики проблем одсуство прецизнијег тумачења шта је то злостављање на раду. Али кад је о самим колективима реч, мени се чини да ће се упућивањем на дуготрајан поступак мирења жртве суочавати с великим проблемима. Јер жртве не желе да учествују у процесу мирења, оне само желе да злостављање одмах престане.
Ако, насупрот томе, имамо радне колективе у којима постоји више истовремених поступака мирења, ако се и не зна ко је жртва а ко злостављач онда је тешко говорити о томе да ће овај закон допринети стварању безбеднијих радних средина.
Мислим зато да би, пре него што крене у пуну примену, овај законски текст требало да претрпи озбиљну ревизију да не бисмо по ко зна који пут констатовали да је то још један закон – мртво слово на папиру и ,,украс у правном систему“.
*Доц. др, Правни факултет Универзитет Унион Саша Гајин
објављено: 04/10/2010 |