АКТИВНОСТИ
| АКТИВНОСТИ
|
06.10.2010.
ПРАВО ЗЛОСТАВЉАЧА НА МИРЕЊЕХоће ли они који у процесу рада зависе од одлука руководилаца бити довољно храбри и вешти у доказивању кривице свог руководиоца, који само треба да се ,,помири” са жртвом
Бранислав Радивојша
Из наше серије текстова о мобингу лако је уочити да је женама ова тема ближа и оне су биле чешћи аутори текстова, а судећи по потписима много више их је и на ,,Политикином” сајту коментарисало прилоге. На сајту су се, такође, често оглашавали они који себе доживљавају као жртве мобинга, тако да смо протеклих дана имали праву трибину на којој су учествовали они које ова тема интересује више него што је то уобичајено.
Насупрот томе, нису се јављали мобери, јер ко ће за себе рећи да је мобер, не само због казни предвиђених за злостављаче.
Стручњаци који су учествовали у овој серији сматрају да је доношење закона о спречавању злостављања на раду, само по себи, важан допринос у борби против ове појаве. Јер није исто супротставити се нечему кад иза себе немате закон или када и мобер и мобинговани знају да баш такав пропис постоји.
Али ће, с друге стране, бити више судских процеса и акција посредовања (,,мирења”) унутар фирме, тако да ће злостављање на послу коначно престати да буде интерна табу-тема коју сви виде, а о којој се не говори. Јер ретки су случајеви попут оног из јагодинског ,,Новог пута”, када су сви чланови малог колектива сведочили на суду против свог шефа – мобера.
Стручњаци, ипак, нису задовољни усвојеним законским текстом. Кажу да пропис није тачно дефинисао шта се сматра злостављањем. И помињу сексуално злостављање као нарочито спорно. Али и остале. Из ових непрецизности назиру се дуги спорови, што жртвама свакако не иде у прилог.
Крупан проблем извире и из превеликих очекивања од акција посредовања унутар колектива. Многа предузећа су ових дана формирала такозване тимове за медијације, али правници упозоравају на то да упућивањем злостављача и жртве на поступак мирења упадамо у зачарани круг парничења у коме се ,,две стране” боре за своју верзију истине. Колико то може да буде за жртву изгубљена битка јасно је већ на основу чињенице да је мобер у највећем броју случајева неко из руководеће гарнитуре. Њему би требало да се супротстави жртва, тј. ,,обичан” радник. А и у тиму за посредовање су ,,обични радници” и синдикални активисти. Хоће ли они који у процесу рада зависе од одлука руководилаца бити довољно храбри и вешти у доказивању кривице свог руководиоца, који само треба да се ,,помири” са оним кога је злостављао?
С тим што жртвама мобинга, као што је приметио један од аутора прилога, није стало до мирења нити до расправа о томе шта је било него само да злостављање престане. Законодавац је ту, међутим, остао недоречен, као што је недоречен и у случајевима оног другог – породичног насиља, током којег злостављане жене беже с децом у ,,сигурну кућу”, а злостављач остаје да ,,брине” о њиховом заједничком дому – док се злостављана не врати.
Парадигматичност сценарија у вези са овим двема врстама злостављања је препозната и у поменутом случају јагодинског ,,Новог пута”, када је жртва мобинга премештена у другу радну јединицу, а мобер остао у старој на истом руководећем месту. Судски спор у Јагодини је међутим вођен у време кад закон о злостављању још није био донет, па је питање како би данас на сличном суђењу било пресуђено. А и саме жртве злостављања кажу да мобери после покретања било каквог поступка (,,мирења” или пред судом) обично постају мекши и финији. Питање је само колико то њихово умекшавање кошта жртве.
Б.Радивојша
објављено: 06/10/2010 |