АКТИВНОСТИ
| АКТИВНОСТИ
|
28.11.2010.
РАДНИЦИ СЕ ПЛАШЕ ДА ШЕФОВЕ ТУЖЕ ЗА МОБИНГ
Мома Илић | 28. 11. 2010./Блиц
Од 4. септембра ове године, када је почела примена Закона о спречавању злостављања на раду, па до сада српским судовима је упућено неколико десетина тужби за мобинг. У истом периоду у куће правде није стигла ниједна прекршајна пријава због кршења одредаба поменутог закона.
Највише тужби стигло је у Први основни суд у Београду. Портпарол суда судија Гордана Вуковић каже за “Блиц” да је свако од 16 већа за радне спорове примило по три до четири оваква предмета, али да још није донета ниједна пресуда. Слика је сасвим другачија у унутрашњости. Од већих судских центара, у којима по новој судској мрежи постоје апелациони судови, само још Ниш може да се похвали неким искуством. Основном суду у овом граду обратила су се двојица запослених у државним фирмама тужећи своје шефове за злостављање на раду. Посебно изненађује чињеница што судови у Новом Саду и Крагујевцу у својим регистрима немају забележен ниједан овакав предмет.
Предраг Перуничић, директор Инспектората за рад, каже да су на целој територији Србије у септембру и октобру извршили 61 надзор по пријавама за мобинг. Епилог рада инспекција јесу решења и обавештења запосленима да поднесу тужбу суду, али без иједне прекршајне пријаве.
Слађана Киковић, шеф правне службе Уједињених гранских синдиката “Независност”, каже да су до сада поднели само три тужбе за мобинг.
- Очигледно је да судије нису довољно едуковане за примену Закона о спречавању злостављања на раду. Због тога смо одлучили да не подносимо нове тужбе све док се не изгради судска пракса - износи Слађана Киковић.
Она додаје да се овом синдикату летос јављало много више људи него у последња два-три месеца од када се примењују одредбе поменутог закона.
- Запазили смо да су бројнији били они који су очекивали да ће подношењем тужби добити велике паре, него запослени који су изложени мобингу баш онако како га закон описује. Видећемо каква ће ситуација бити наредне године, када очекујемо да овај закон заживи у правом смислу речи - истиче Киковић.
Јасмина Николић, руководилац службе за жртве у Виктимолошком друштву, каже да су очекивања од закона била велика, али да људи не знају како да користе његове одредбе. Она додаје да број до сада поднетих тужби не пружа праву слику о мобингу у Србију.
Скоро половина запослених злостављана
Према истраживању др Весне Балтезаревић са Универзитета “Мегатренд”, која је анкетирала 250 запослених у државним и 150 у приватним фирмама, 43 одсто грађана је изложено различитим врстама мобинга, што нас сврстава у европски врх.
- Невероватно звучи да до сада није поднета ниједна прекршајна пријава, као што је невероватна и чињеница да у Нишу постоје само две тужбе, а само мени се у том граду јавило на десетине људи питајући како да саставе тужбу. Све сам их упутила на адвокате, али очигледно да ови или не познају добро ту материју или сматрају да тај посао није финансијски исплатив - каже се др Балтезаревић.
Владимир Перић, заменик директора Агенције за мирно решавање радних спорова, каже да им се сваког дана, најчешће имејлом, обрати 10 до 15 запосолених с питањем да ли представља мобинг оно што им се догодило на послу.
- Приметили смо да је мобинг нарочито изражен у радним срединама у којима шеф има мању школску спрему од радника. У 90 одсто таквих случајева догађају се злостављања на раду, а овакви примери нарочито су карактеристични за државне фирме - запажа Перић.
На питање како објашњава мали број тужби и прекршајних пријава, Перић каже:
- Људи су и даље заплашени, али верујем да ће се слика променити наредне године.
Сличан одговор смо добили и у Инспекторату за рад. |