ИНФОРМИШИТЕ СЕ
| ИНФОРМИШИТЕ СЕ
|
23.06.2013.
ЗБОГ ОТКАЗА НА УЛИЦИ 374.620 ЉУДИ
Од 2000. године до данас десеткован број запослених, али нико због тога још није одговарао. Радници очекују макар извињење за 374.620 званично изгубљених радних места и за уништену средњу класу
МАЛО се ко у земљи бавио тражењем кривца за десетковану радну снагу и економски крах после "српске октобарске револуције" 2000. године. Први (и једини) покушај извињења због "злочина власти против привреде и грађана" дали су усамљени економисти предложивши свом струковном савезу резолуцију коју би усвојио Социо-економски савет Србије. Предлог је, те 2010, одбијен једногласно.
Тако се питање одговорности вратило у фиоку и пре него што је започета расправа. А да ли би уопште ико требало да одговара за 374.620 званично изгубљених радних места, пропалу приватизацију, уништену радничку класу и рекордну стопу незапослености - више се и не поставља.
Док су и левица и десница уједињене (само) у ставу да овако није морало бити и да су "реформе" споре и неуспешне, ни 13 година касније нема консензуса о томе којим путем ићи даље. У чекању новог сутра, али без вере да ће оно бити боље, радничка класа очекује да и њима неко коначно положи рачуне, ако не баш извињење. Највише га очекују из - Немањине 11.
Политичку елиту, пак, и синдикати и послодаваци, и струка и наука, апострофирају као најодговорнију за "изгубљену деценију".
- Генерално, одговорни су они који су могли друкчије да воде ово друштво, а нису. Дакле, они који су имали моћ. Одговорни су и они који су знали, а нису ништа чинили да то знање усмере у корист јавног добра - сматра социолог Срећко Михаиловић. - Поједностављено, одговорни су политичари и интелигенција, елита.
Он, међутим, сматра да суноврат није започео 2000, већ најмање деценију раније, као да ни највећи проблем нису угашена радна места већ она неотворена.
Социолог Мирослав Ружица, који је годинама био виши научни сарадник у Светској банци у Вашингтону, а од 1992-1999. предавао је социјалну политику на Универзитету Индијане у САД, сматра да је у "пропустима" предњачила политичка елита. Епилог њихове владавине је, наводи он, такав да имамо незаустављив раст дефицита у трговинској размени и националном буџету, велике девизне приватне и државне дугове, као и екстремно низак извоз налик земљама у развоју.
- Све то је довело до катастрофално ниског нивоа запошљавања, изузетног пораста незапослености, вештачког раста животног стандарда, али и претећег раста сиромаштва.
Он додаје да је "на делу" видљиво и специфично и вишеслојно формирање средње класе:
- Предузетничка класа је нова, још без идентитета и јасне социјалне позиције, али дубоко интегрисана са политичком елитом. Њено порекло је бивша номенклатура, ратни профитери, рентијери на бази државних функција и илегална трговина (цигарете, дрога). Такво порекло делом објашњава и функционисање институција у којима се одржавају политичка патронажа, клијентилизам, непотизам и неинституционално лобирање. Зато нам се и намеће хипотеза да су наше елите више ривали, ловци на плен, него идеолошко-програмске алтернативе за вођење друштва и његово усмеравање.
Послодавци, међутим, "кривицу" распоређују и тврде да упркос томе што највећу одговорност сноси "политичка елита" део је и на - народу.
- Патимо од хроничног недостатка предузетничког духа и у нашем друштву се људи који раде и имају резултате ниподаштавају, док се лажне вредности истичу у први план - каже Драгољуб Рајић, директор Уније послодаваца Србије. - Поред насушне економске реформе нама је пре свега потреба суштинска реформа образовања и просвећивање широких маса, како би они схватили да је судбина у њиховим рукама и да морају бити предузимљиви ако желе да мењају своје окружење и свој живот, а не да буду пасивни и чекају да други реше њихове проблеме. Криза у којој се налазимо много је мање последица дејства светске економске кризе него одраз нашег сопственог менталитета.
Не амнестира, међутим, ниједну од претходних влада:
- Када се свака политичка странка буде сагледавала искључиво по резултатима сопственог рада, тек тада ће се ствари у Србији променити.
Синдикални лидери тврде да народ не би требало "прозивати" ни за шта јер се радницима већ годинама манипулише и из њих се извлаче и последњи атоми снаге. Ивица Цветановић, председник Конфедерације слободних синдиката, зато тврди да је данас тешко налетети на "задовољног запосленог":
- У разговорима са радницима по целој Србији још нисам срео ниједног који би казао: "Да, ја сам срећан што је моја фабрика продата, мој нови газда је добар послодавац, фин и поштен човек, и плаћа ме довољно, децу могу да прехраним". Напротив, приче радника су апокалиптичне и они не виде излаз из социјалне беде.
Цветановић додаје да упркос поражавајућем билансу још нико није сагледао колика је реална штета направљена распродајом државне, друштвене имовине и продајом предузећа:
- Ако би се данас тражили кривци за пропаст српске економије и привреде, списак "грешника" појединаца био би подугачак, али је суштински, главни кривац држава. Она диктира макроекономију, она креира привредни амбијент, она се стара да сви имају једнака права, она се брине да њени поданици не буду жедни, гладни, голи и боси. А код нас су се, од свега корисног из света, запатиле три најгоре могуће појаве - распродаја имовине, корупција и тајкуни.
РЕФОРМА
ПРОФЕСОР Ружица оцењује да су реформе угрозиле системе вредности, као и ситуирање у новом социо-економском аранжману:
- Стални посао постаје ексклузивно добро, социјална промоција је неизвесна и остварује се под другим правилима, ограничена је заштита радничких права, као и шанса за образовање.
ПУТЕВИ
У периоду 1990-2000. година у Србији је изграђено свега 106 километара ауто-путева (Фекетић - Хоргош, Фекетић - Келебија и обилазница око Београда), а у периоду од 2000-2010. године још мање - 45 километра ауто-путева (Комрен - Просек, Левосоја - македонска граница, северни крак коридора 10 и петља "Орловача") и 52 километра једне траке ауто-пута (Београд - Нови Сад). Поређења ради, у Хрватској је од распада СФРЈ у промет пуштено више од 1.400 километара ауто-путева.
ДЕСТРУКЦИЈА
- Социјални дијалог је потпуно замро и до сада нико није израчунао колико нас укупно кошта "економија деструкције" и лоша приватизација предузећа - каже Цветановић. - Сигурно је реч о милијардама евра. Србији је у овом моменту неопходан економски гуру да реши све привредне, финансијске и социјалне проблеме.
|