АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
02.08.2016.
НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ ЈЕ ПОЛИТИЧКИ ПРОЈЕКАТ
МАШИНА * 02.08.2016.
фото: Robert Crc / Subversive festival
На почетку августовског летњег режима рада Машине, доносимо превод интервјуа са Дејвидом Харвијем (David Harvey), професором на Универзитету Њујорк, једним од најутицајнијих професора антропологије, географије и урбаних студија који се, већ више од четири деценије бави критичким студијама Марксовог Капитала. Bjarke Serlund Risager
Пре једанаест
година, Дејвид Харви је објавио Кратку историју неолиберализма, једну од
данас најцитиранијих књига на ту тему. Од тада смо се сусрели с новим
економским и финансијским кризама, али и новим таласима отпора који и
сами често таргетирају "неолиберализам" у својој критици савременог
друштва.
О чему заиста говоримо када је реч о неолиберализму? Да ли је то корисна мета за социјалисте? И како се (неолиберализам) променио од свог постанка, крајем двадесетог века.
Бјарке Шерлунд Рисагер (Bjarke Skаеrlund Risager), докторант на одељењу за филозофију и историју идеја на Универзитету у Архусу, разговарао је с Дејвидом Харвијем о политичкој природи неолиберализма, како је трансформисао облике отпора и зашто би левица и даље требало да буде озбиљна у погледу превазилажења капитализма.
Термин неолиберализам данас је у широкој употреби. Међутим, често остаје нејасно на шта се конкретно мисли. У својој најсистематичнијој употреби могао би да се односи на теорију, на скуп идеја, политичку стратегију или историјски период. За почетак, можете ли објаснити како ви разумете неолиберализам?
Одувек сам неолиберализам посматрао као политички пројекат који спроводи корпоративна капиталистичка класа, јер се крајем 60-их и почетком 70-их осетила веома угроженом. Очајнички су желели да створе политички пројекат који би зауздао моћ радништва.
Тај пројекат је у многим аспектима био контрареволуционаран. Секао је у корену револуционарне покрете тог времена у већини земаља у развоју -- у Мозамбику, Анголи, Кини итд. -- али и растући талас утицаја комунизма у земљама као што су Италија и Француска и, у мањој мери, претњу оживљавања комунизма у Шпанији.
Чак и у Сједињеним Државама, раднички синдикати створили су Демократски конгрес (Democratic Congress), који је био прилично радикалан у својим намерама. Раних 70-их су заједно с другим друштвеним покретима изборили мноштво реформи и реформских иницијатива које су биле антикорпоративне: Агенција за заштиту животне средине (Environmental Protection Agency), Заштита на раду (Occupational Safety) и Систем здравствене заштите (Health Administration), Заштита потрошача и још читав низ ствари које су оснаживале радништво и више него раније.
У таквој ситуацији, постојала је реална глобална претња моћи корпоративне класе и питање је било шта урадити. Владајућа класа није била свезнајућа, али препознала је неколико фронтова на којима је морала да се бори: идеолошки фронт, политички фронт, и изнад свега морала је на све начине да заузда моћ радничке класе. Из овога је настао политички пројекат који бих назвао неолиберализмом.
Можете ли још нешто да нам кажете о идеолошким и политичким фронтовима и нападима на радништво?
Идеолошки фронт сводио се на праћење савета типа по имену Луис Пауел (Lewis Powell). Он је записао да су ствари отишле предалеко, да капиталу треба колективни пројекат. Та белешка је помогла у мобилизацији Привредне коморе и Округлог стола привредника (Business Roundtable).
Идеје су такође биле важне за идеолошки фронт. У то време мишљење је било да је на универзитетима немогуће организовати се, јер су студентски покрети били прејаки, а наставно особље превише либералних ставова, па су основали разне "тинктанкове" као што су Manhattan Institute, the Heritage Foundation, the Ohlin Foundation. Ови тинктанкови увели су идеје Фридриха Хајека (Freidrich Hayek) и Милтона Фридмана (Milton Friedman) и економију понуде (supply-side economy).
Идеја је била да тинктанкови спроводе озбиљна истраживања, а неки од њих и јесу, на пример National Bureau of Economic Research, приватно финансирана институција која је радила изузетно добра и темељна истраживања. Ова истраживања потом би била независно објављивана и утицала би на новинаре, и мало-помало се инфилтрирала и на универзитете.
Процес је дуго трајао. Мислим да смо сад дошли до тачке где нам нешто као Heritage Foundation више и не треба. Универзитете су у великој мери преузели неолиберални пројекти који их окружују.
У погледу рада, изазов је био трошкове домаћег рада учинити конкурентим глобалном раду. Један начин био је отварање процеса имиграције. Шездесетих, на пример, Немци су увозили турске раднике, Французи раднике из Северне Африке, Британци радништво из својих колонија. Ово је, међутим, стварало велико незадовољство и немир.
Уместо тога, изабрали су други пут -- да преместе капитал тамо где се јефтина радна снага већ налазила. Али да би глобализација радила, требало је смањити таксе на трансакције и оснажити финансијски капитал, зато што је финансијски капитал најмобилнија форма капитала. Тако су финансијски капитал и ствари као што су пливајући девизни курсеви постали кључни у зауздавању света рада.
Истовремено, идеолошки пројекти приватизација и дерегулација стварали су незапосленост. Дакле, незапосленост код куће и офшоринг, пребацивање послова у иностранство, и трећа компонента: технолошка промена, деиндустријалзација кроз аутоматизацију и роботизацију. Била је то стратегија да се уништи раднички покрет.
Био је то идеолошки напад, али и економски. За мене неолиберализам је политички пројекат, и мислим да га је буржоазија или корпоративна класа применила корак по корак.
Не верујем да су почели читајући Хајека или нешто слично, мислим да су интуитивно одлучили: "Морамо да уништимо раднички покрет, како то да урадимо?"; и онда открили да већ постоји легитимна теорија која би то подржала.
Од објављивања Кратке историје неолиберализма, 2005, доста је писано о концепту. Изгледа да постоје два главна табора: научници који су највише заинтересовани за интелектуалну историју неолиберализма и људи који се баве "постојећим неолиберализмом". Где ви спадате?
У друштвеним наукама постоји тенденција, којој се опирем, да се траже једнодимензионална теоријска решења. Постоји група људи који кажу да је неолиберализам, рецимо, идеологија и онда конструишу његову идеалистичку историју.
Варијанта овога је Фукоов аргумент централизованог управљања (governmentality), који препознаје тенденције неолиберализације још у осамнаестом веку. Ако третирате неолиберализам само као идеју или сет ограничених пракси (централизованог) управљања, наћи ћете мноштво претходника.
Оно што ту недостаје јесте начин на који је капиталистичка класа усмерава свој труд током 70-их и раних 80-их. Мислим да би било поштено рећи да се у то време -- макар на енглеском говорном подручју -- корпоративна капиталистичка класа врло ујединила.
Слагали су се око многих ствари, као што је била потреба за политичком снагом која би их заиста представљала. Тако долазимо до присвајања Републиканске партије, а са друге стране покушаја неутралисања Демократске партије, у некој мери.
Врховни суд је од 70-их донео доста одлука које су омогућиле корпоративној класи да купује изборе много лакше него што је то могла у прошлости.
На пример, можемо видети реформе (начина) финасирања кампања које третирају прилоге кампањама као форму слободе говора. Куповина избора од стране корпоративних капиталиста стара је традиција у Сједињеним Државама, али сада је легализована, уместо да се догађа испод тезге као корупција.
Све у свему, мислим да је овај период обележен великим померањима на многим фронтовима, како идеолошким тако и политичким. Једини начин на који та велика померања могу да се објасне јесте препознавањем релативно високог нивоа солидарности у корпоративној капиталистичкој класи. Капитал је реорганизовао своју моћ у очајничком покушају да поврати своје економско богатство и утицај, који су били озбиљно нарушени крајем 60-их и 70-их.
Од 2007. године догодиле су се бројне кризе. Како нам историја и концепт неолиберализма помажу да их разумемо?
Кризе су биле ретке између 1945. и 1973; било је пар озбиљних тренутака, али ниједна озбиљна криза. Заокрет ка неолибералној политици догодио се усред кризе 70-их година, а цео систем је од тада у серији криза. И наравно, те кризе стварају услове за будуће кризе.
Од 1982 до 1985. догодиле су се дужничке кризе у Мексику, Бразилу, Еквадору, и мање-више у свим земљама у развоју укључујући Пољску. У периоду 1987--88. десила се велика криза у америчким кредитним и институцијама штедње. У Шведској је 1990. била озбиљна криза, и све банке су морале бити национализоване.
Наравно, ту су и Индонезија и Југоисточна Азија 1997--98, после се криза премешта у Русију, потом у Бразил, а Аргентину погађа 2001--02.
У Сједињеним Државама је 2001. било проблема, који су превазиђени тако што су пребацивали новац с тржишта деоница у тржиште (стамбених) некретнина. Године 2007-08, тржиште некретнина се урушило, па смо добили и ту кризу.
Можете посматрати мапу света и видети како се тенденција ка кризама сели около. Промишљање неолиберализма корисно је за разумевање ових тенденција.
Један од значајних потеза неолиберализације било је избацивање свих кејнзијанаца из Светске банке и Међународног монетарног фонда 1982 -- комплетна чистка свих економских саветника који су имали кејнзијанске ставове.
Замењени су неокласичним теоретичарима економије понуде, и прво што су урадили јесте да су одлучили како би ММФ требало да примени политику структуралних прилагођавања кад год се криза негде појави.
Очекивано, 1982. појавила се дужничка криза у Мексику. ММФ је рекао: "Спасићемо вас". Заправо, спасавали су њујоршке инвестиционе банке и имплементирали политику штедње.
Као резултат ММФ-ове политике структурног прилагођавања, становништво Мексика је у периоду од четири године након 1982. имало пад животног стандарда за око 25 посто.
Од тада је у Мексику било бар четири структурална прилагођавања. Многе земље су имале више од једног. Ово је постала стандардна пракса.
Шта сада раде Грчкој? То је скоро копија онога што се десило у Мексику 1982, само још лукавије. Исто то се десило у Сједињеним Државама 2007-08. Спасили су банке, а приморали људе да плате кроз мере штедње.
Да ли вас је нешто у вези са скорашњим кризама и начинима на који су владајуће класе њима управљале приморало да поново преиспитате своју теорију неолиберализма?
Мислим да капиталистичка класна солидарност није данас оно што је некад била. Геополитички, Сједињене Државе нису у позицији да глобално диктирају као што су биле 70-их.
Сведоци смо регионализације глобалних структура моћи у оквиру система држава -- настанка регионалних хегемона попут Немачке у Европи, Бразила у Јужној Америци, Кине у Источној Азији.
Очигледно, Сједињене Државе и даље имају глобалну позицију, али времена су се променила. Обама може да оде на Г20 самит и да каже: "Требало би да урадимо то и то", а Ангела Меркел може да одговори "Нећемо то урадити.". То није могло да се догоди 70-их.
Дакле, геополитичка ситуација је регионализована, има више аутономије. Мислим да је то делом резултат окончања хладног рата. Земље као што је Немачка више се не ослањају на заштиту Сједињених Држава.
Додатно, оно што називамо "новом капиталистичком класом", Била Гејтса, Амазона иСилицијумске долине, има политику различиту од оне традиционалне капиталистичке класе -- нафте и енергије.
Последично, свако се креће неким својим специфичним путем, па тако има доста супарништва између, рецимо, енергетског и финансијког сектора, или енергетског сектора и екипе из Силицијумске долине итд. Постоје озбиљне поделе које су видљиве нпр. када је у питању тема климатских промена.
Још једна битна ствар је да неолиберална офанзива 70-их није прошла без јаког отпора. Радничка класа, комунистичке партије у Европи и други пружили су јак отпор.
Али рекао бих да је до краја 80-их битка била изгубљена. С обзиром на то да је отпор престао, радништво више нема моћ као некад, ни солидарност међу владајућом класом више није потребна да би она била успешна.
Није неопходно да се састану и предузимају нешто на тему борбе одоздо, јер више не постоји претња. Владајућој класи иде одлично, па заправо не морају ништа ни да мењају.
Иако је капиталистичка класа успешна, капитализму и није баш тако добро. Профитне стопе су се опоравиле, али стопа реинвестирања застрашујуће је ниска, па се велика количина новца не враћа у производњу, већ се улаже у отимање земљишта и стицање имовине (asset-procurement).
Вратимо се на питање отпора. У свом раду указујете на очигледан парадокс у коме је неолиберални напад праћен слабљењем класних борби ишао у корист "нових друштвених покрета" за индивидуалне слободе, макар на глобалном северу.
Можете ли разјаснити како неолиберализам подстиче одређене форме отпора?
Узмите у обзир следећу могућност. Шта уколико сваки доминантан начин производње, са својом специфичном политичком конфигурацијом, креира форму опозиције као сопствени одраз у огледалу?
У време ере фордистичке организације прозводних процеса, одраз у огледалу били су велики централизовани синдикални покрет, и политичке партије демократског центра.
Реорганизација производног процеса и окретање флексибилној акумулацији током неолибералних времена произвели су Левицу која је у много чему њихов одраз: умрежавање, децентрализација, нехијерархија. Мислим да је то врло занимљиво.
У некој мери, одраз потврђује оно што жели да уништи. Мислим да је, на крају, синдикални покрет у ствари подупирао фордизам.
Верујем да и велики део левице данас, својом аутономијом и анархизмом заправо подржава завршну фазу неолиберализма. Многи актери на левици не воле ово да чује.
Али, наравно, поставља се питање: постоји ли могућност организације која неће бити овакав одраз? Можемо ли да разбијемо то огледало и да пронађемо нешто што не иде у прилог неолиберализму?
Отпор неолиберализму могућ је на више различитих начина. У свом раду наглашавам да је тренутак у којој је вредност реализована такође тренутак тензије.
Вредност се производи у процесу рада, и то је врло битан аспект класне борбе. Али вредност се реализује на тржишту кроз продају, а ту има доста политике.
Много отпора капиталистичкој акумулацији јавља се не само у моменту производње већ и кроз потрошњу и реализацију вредности.
Узмите пример фабрике аутомобила: велике фабрике некада су запошљавале око 25.000 радника; данас запошљавају око 5.000 јер је развој технологије смањио потребу за радницима. Тако је рад све више измештен из сфере производње и све више потиснут у живот у урбаним срединама.
Главни извор незадовољства у оквиру капиталистичке динамике све више се пребацује на борбе око реализације вредности -- преко политика свакодневице у градовима.
Радничка класа је очигледно битна, и има много питамња међу радницима која су од кључне важности. Уколико смо у Шензену у Кини, борба око процеса рада је доминантна. Док је, на пример, у Сједињеним Државама требало подржати штрајк у Веризону.
Али у многим деловима света данас су доминантне борбе око квалитета свакодневног живота. Погледајте велике борбе у последњих десет до петнаест година: нешто попут Гези парка у Истанбулу није било радничка борба, било је то незадовољство политиком свакодневице, недостатком демократије и процесима одлучивања; у побунама у бразилским градовима 2013. поново се радило о незадовољству због политике свакодневице: превоз, могућности, и наравно трошење силног новца на велике стадионе када се нимало новца не троши на изградњу школа, болница и доступног становања. Побуне које виђамо у Лондону, Паризу и Стокхолму не дешавају се због процеса рада већ због политике свакодневице.
Поменута политика разликује се од политике у моменту производње. На месту производње борба је између капитала и рада. Борбе за квалитет урбаног живота мање су јасне када је реч о њиховој класној конфигурацији.
Јасна класна политика, обично изведена из разумевања производње, што је реалистичнија -- постаје теоријски мутнија. То јесте класно питање, али не класно питање у класичном смислу.
Мислите ли да превише причамо о неолиберализму, а премало о капитализму? Када је одговарајуће користити један, а када други термин, и који су могући ризици њиховог спајања?
Многи либерали кажу да је неолиберализам отишао предалеко када је реч о неједнакости прихода, да је сва ова приватизација отишла предалеко, да постоји много заједничких добара, као што је животна средина, о којима морамо водити рачуна.
Постоје такође и различити начини на које можемо да говоримо о капитализму, попут "економије дељења", која се испоставила као висококапитализована и лака за злоупотребу.
Постоји и наговештај етичког капитализма, који се испоставља да је о томе да се буде разумно поштен уместо да се краде. Дакле, неки мисле да постоји могућност некакве реформе неолибералног поретка у неки други облик капитализма.
Верујем да је могуће направити бољи капитализам од овог који тренутно постоји. Али не много бољи.
Међутим, суштински проблеми су сада толико дубоки да не постоји начин да било куда одемо напред без јаког антикапиталистичког покрета. Тако да бих поставио ствари у антикапиталистичке формулације, радије него у антинеолибералне.
И мислим да је опасно то што, кад слушате људе који причају о антинеолиберализму, не постоји разумевање да је сaм капитализам у било којој форми проблем.
Већина антинеолиберализма не успева да се носи с макропроблемима бесконачног свеукупног раста -- еколошким, политичким и економским проблемима. Дакле, радије бих да говорим о антикапитализму него о антинеолиберализму.
С енглеског превео: Андреја Мирић
Текст је првобитно објављен на порталу Jacobin.
|