АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
28.08.2016.
НЕБРИГА ИЛИ НЕМОЋ?ПОРОДИЦЕ ДЕЦЕ С АУТИЗМОМ: ТРАЖИМО ПРАВО НА ПРИСТОЈАН ЖИВОТ
Угљеша Балшић | 28. 08. 2016 - 18:19х | Коментара: 4
Деце с дијагнозом аутизма све је више и у Србији. Надлежни не знају колико их тачно има, нема довољно стручњака који би им помогли, а ни адекватног простора и услова у којем би се с њима радило.
Фото: РАС / РАС Србија
Не постоји систем који би после постављања дијагнозе водио дете кроз рану интервенцију, образовање, дневне боравке, едукацију и запошљавање.
- Љута сам на оне који доносе одлуке, на људе који би нама требало да обезбеде систем који би нам омогућио колико-толико пристојан живот - каже Весна Петровић из Савеза удружења Србије за помоћ особама с аутизмом.
Она потврђује да расте број деце са аутизмом, али да тачне податке о броју оболелих нико нема, те да се породице сналазе како могу.
- Имам сина с аутизмом и као родитељу јако ми је тешко. Породице које имају дете с аутизмом су стално под стресом, увек у ванредној ситуацији. Обично о том детету брине мајка јер отац ради и по 12 сати дневно како би обезбедио основне потребе за живот, па породица мора да функционише без њега - објашњава Весна Петровић.
Она примећује да је за почетак неопходно направити национални регистар болести. Тада би се могла правити и стратегија како помоћи деци с аутизмом да постану самостални људи.
- Овако се родитељи млађе деце надају да код њих није реч о аутизму. Обично се с реалношћу сударе у петом разреду основне школе, када се аутистично дете растане са учитељицом. Велики пропуст читавог система је то што је инклузија кренула нагло, без ваљане припреме, па није довољно урађено на едукацији запослених у школама - каже Петровићева.
Доцент Милица Пејовић Милованчевић, дечји психијатар, начелник Клинике за децу и омладину Института за ментално здравље у Београду, као највећи проблем истиче ограничене могућности за третман деце с аутизмом.
- У државном сектору се трудимо да подигнемо ствари на виши ниво, али немамо довољно стручњака, као ни простора у којем би се с децом радило. Таква деца захтевају посебне организационе целине. У приватном сектору постоји свашта, али нема чак ни списка ординација које пружају услуге раних интервенција. Ту нема никакве контроле. Верујем да је велика већина изванредна, али и они морају постати део система - каже Милица Пејовић Милованчевић.
Она потврђује да постоји пораст броја деце оболеле од аутизма, али да наука још није успела да одгонетне шта су узроци.
- С једне стране, све старији постајемо родитељи, а као могући узроци често се помињу храна и пиће. С друге стране, сада боље препознајемо симптоме - објашњава она.
Министарство здравља је формирало групу која би требало да направи регистар болести, засад званичних података нема, али и нема ни центра за аутизам нигде у Србији.
- Важно је радити с децом и стимулисати њихов развој. Мора се искључити телевизор и с таквим дететом стално радити. Неопходно је дете укључити у колектив. Још и некако док су малени, али да би се од детета с аутизмом направила самостална особа, важна је и инклузија, образовање. Шта ћемо с њима када порасту, ко ће им помоћи? То је оно што нас у будућности чека. А та деца су анђели, немају никакво зло у себи, ни завист, ни мржњу, ни злу намеру. На нама је да од њих начинимо добре људе - каже Милица Пејовић Милованчевић.
Сарадња с педијатрима
Идеално би било када би педијатри у редовној контроли, која се ради у другој години детета, потражили типичне симптоме аутизма.
- То никако не значи дијагнозу, већ само да постоје симптоми који даље треба да се испитају и, уколико би тест био позитиван, онда би имало смисла укључити дете у ране интервенције - каже Милица Пејовић-Милованчевић.
|