АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
30.08.2016.
ФИКТИВНОМ СЕЛИДБОМ ДО ВЕЋЕ ЗАРАДЕ
Ј. Ж. СКЕНДЕРИЈА | 30. август 2016. 16:28 | Коментара: 1
Велики издаци за превоз запослених у малим местима због жеље да се "допуни" недовољна плата. Послодавац није у обавези да плаћа карту ако радник промени пребивалиште
Накнада трошкова превоза везана за цену аутобуске или желеѕничке карте
ОД 25 лекара запослених у Дому здравља у Белој Паланци само њих шест имају пребивалиште у месту у којем раде, а свим осталима ова здравствена установа плаћа месечну карту за превоз, углавном до Ниша. То значи да се из њихове касе сваких 30 дана издвоји више од 150.000 динара само за превоз, пошто је месечна карта око 8.000 динара.
Већи је проблем, међутим, што се многи здравствени радници, иако годинама живе у вароши, одјављују и пријављују као место пребивалишта неко од околних села или чак Ниш, како би увећали своја примања. У општинској управи у Белој Паланци кажу да је ово проблем с којим се суочава већина малих места у Србији, како због недостатка кадрова, тако и због жеље за већом зарадом.
- Нема само Дом здравља овакав проблем, слична је ситуација у основној школи и Гимназији "Никета Ремезијански" - кажу у општини. - Чак и директор белопаланачке основне школе путује из Ниша, а готово цео колектив ОШ "Јован Поповић" из Црвене Реке.
Зоран Лазић, помоћник министра за рад, говори да је чланом 118 Закона о раду утврђено да запослени има право на накнаду трошкова у складу с општим актом и уговором о раду, и то за долазак на рад и одлазак са њега, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз. Такође, прописано је да промена места становања запосленог после закључења уговора о раду, не може да утиче на увећање трошкова превоза које је послодавац дужан да надокнади запосленом у тренутку закључења уговора о раду, без сагласности послодавца.
- Ова измена Закона о раду је управо имала за циљ да се спрече злоупотребе ове врсте - каже Лазић. - Указујемо да није прецизирано на који начин се може обезбедити накнада трошкова превоза, али га послодавац може обезбедити на било који начин који би био рационалан и омогућавао раднику долазак и одлазак с рада, а у складу са општим актом и уговором о раду.
КО ПОДЛЕЖЕ ЗАКОНУ
ЧЛАНОМ 2. Закона о раду, утврђено је да се одредбе овог закона примењују на запослене који раде на територији Републике Србије, код домаћег или страног правног, односно физичког лица, као и на запослене које је послодавац упутио на рад у иностранство. Одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено.
Према томе, тврди наш саговорник, у складу са одредбама поменутог прописа, општим актом (колективним уговором и правилником о раду) или уговором о раду, утврђују се критеријуми и мерила за исплату трошкова превоза запослених, односно под којим условима им се обезбеђује накнада ових трошкова.
- Накнаду трошкова превоза Закон о раду везује за цену превозне карте у јавном саобраћају, што јасно указује на то да се трошкови превоза плаћају само оном запосленом који има стварне трошкове - каже Лазић. - Због могућих злоупотреба у остваривању овог права, у случају сумње, послодавац може да предвиди и прилагање оверене изјаве дате под пуном моралном, материјалном и кривичном одговорношћу, да запослени путује, односно да користи јавни превоз и има трошкове на одређеној релацији.
Он додаје да од радника може да се тражи да поднесе доказе о пребивалишту, промени адресе, приложи превозну карту и сл. Такође, послодавац може злоупотребу ове врсте да третира као тежу повреду радне обавезе, због које запослени може да добије отказ уговора о раду.
|