АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
02.10.2016.
ТЕРЕТ ГОДИНА - ИСТРАЖУЈЕМО:Како је остарити сам у Србији
Адриана Јанковић | 02. 10. 2016 - Блиц
Да Србија није обећана земља, знамо одавно. Међутим, колико је заиста тешко, многима постане јасно тек када зађу у нешто позније године.
- Шта мислите како живим са 25.000 динара? Купим лекове, платим рачуне, а преостала цркавица оде на храну. А где су унуци, слаткиши за њих? Ни не знате, децо, колико је то тешко...
Ова реченица боли. Боли још више када је изговара Београђанин Драгољуб Марковић (75) док излази из продавнице са кесом у којој су само хлеб и супа из кесице.Сличне су судбине старијих и сиромашнијих људи широм Србије: мало пара, лоше здравље, али и недовољна подршка друштва. Шта чинимо да им помогнемо?
- Држава која не види своје старије, спорна је у темељима. Данас је, по медијској естради, важније изгледати него бити. Догађају се промене које тешко пратимо, а стари кораци скоро да уопште не могу да следе такво убрзање - овако за "Блиц" прича социолог Ратко Божовић.
Он каже да лако заборављамо да је Србија, процентуално гледано, на четвртом месту на свету по броју старих. У време рата, економске кризе, санкција, мноштво старих је окончавало своје животе, управо зато јер нису могли да поднесу поражавајућу егзистенцију.
Фото: РАС / РАС Србија
Квалитет живота старих људи у Србији углавном је веома низак. Мало је старијих људи који су доброг здравља, доброг материјалног статуса и живе у складним породичним односима. Већина старих људи у Србији живи са скромним пензијама, њен просечан износ је нешто преко 23.000 динара. Још ако пензионер има здравствених проблема и ако изостаје подршка и помоћ породице - што и није редак случај - старост и Србији заиста се претвара у пакао.
Свакодневни живот
- Много старих људи осуђено је да живи у великом ризику од сиромаштва, понеки и у беди. Многи од њих не могу да користе услуге здравствене заштите, иако по Закону, сви имају право на бесплатну здравствену заштиту јер им она често није доступна ни географски, ни физички, нити финансијски - објашњава за "Блиц недеље" мр Надежда Сатарић из удружења "Снага пријатељства" које помаже социјално угроженим категоријама становништва.
У Београду постоје дневни центри и клубови где стари људи могу да квалитетно проведу време. Хеклање, игранке, шах, чак и курсеви енглеског језика, само су део понуде ових центара.
- Долазим овде бар два пута недељно. Деца су ми заузета, раде по цео дан, па дођем овде да се мало дружим. Имам с ким да попијем кафу, поразговарам... - прича бака Ружица Томић.
Старијим особама клубови значе зато што ту могу да се друже, играју друштвене игре, читају новине, гледају телевизију или се прикључе некој од секција или радионица.
Помоћ старима
У Србији нема довољно домова за смештај старих. Капацитети постојећих државних домова су негде око осам хиљада места, док у приватним домовима има места за још око 3,5 до четири хиљаде корисника, што је укупно око 12.000 места.
- То покрива око један одсто популације људи са 65 и више година, а има их укупно 1.250.316. У Немачкој, на пример, 3,8 одсто старих је у домовима, у Аустрији четири - говори мр Сатарић.
Што се приватних домова тиче, они су приступачни оним људима који могу да обезбеде новац да плате услуге у њима. Мало је старих чија пензија је толика да могу самостално да покрију те трошкове који нису испод 45.000 динара у најјефтинијим приватним домовима. Док смештај у државне домове, према речима наше саговорнице, могу да добију и старији без материјалних прихода, али се дуго чека на место. Многи га никад и не дочекају.
- Када су у питању геронтодомаћице које пружају услуге помоћи у кући, њих нема довољно. Сервис помоћи у кући, који су дужне да обезбеде локалне самоуправе не постоји у свим општинама у Србији. Има га око 120 општина, а укупан број старијих којима је потребна помоћ је око 14.000-15.000 - каже Надежда Сатарић.
Третман старијих особа у друштву
Према речима културолога Божовића, у Србији не постоји култура старења. Он каже да старење не би требало да буде нешто што је спорно, него као логична последица постојања.
Фото: приватна архива / Приватна архива Ратко Божовић
Ипак, није вам сигурно непозната слика где млади преврћу очима, цокћу, саркастично коментаришу када виде баку или деку у градском превозу, на пијаци, или негде у граду. "Где си кренуо тако рано? Шта ће ови матори у превозу овако касно? Где ћеш ти усред дана, седи кући и гледај телевизију!" Ово су само неки од коментара на које наши старији суграђани свакодневно наилазе.
- У трећем добу на тело се гледа као на сложену машинерију која је зарђала. То је већ увод у аутодеструкцију. Стога, није ни необично што се пензије доживљавају као прекид нормалног живота - говори он.
Друштво данас на старе гледа као на неку врсту оптерећења. На њих се често гледа као на вишак у кући.
- Посебан проблем имају стари људи који изађу из радне активности, а немају никакав хоби. Они тако улазе потпуно неприпремљени за тај нови период у животу. У цивилизованим земљама постоји антиејџинг програм који се бави успоравањем старења и осмишљавањем старости. До детаља се разрађује здравствена превенција, физичке и менталне вежбе, адекватна исхрана. То је читава наука која се упражњава у свету, где стари уче начин да преузму контролу над сопственим животом - објашњава Ратко Божовић.
Како каже наша саговорница мр Сатарић, живимо у друштву окренутом младима, где се, нажалост, довољно не уважава и не поштује допринос старијих.
- Свеприсутно је уверење да су старији оптерећење за друштво, да су беспотребни и да ни на који начин не доприносе заједници. То су заправо предрасуде и стереотипи према старијима и они су најчешћи извор дискриминације старијих особа.
Према истраживањима јавног мњења, већина грађана је мишљења да је друштво у коме живимо дискриминаторско, а сваки четврти анкетирани сматра да су старије особе дискриминисане - каже Надежда.
Болести и лечење
Велики је број оних који старе сами, без породице. Неретко се дешава да падну, да не могу да устану, а немају никога да позову у помоћ. Здравствене службе, ако их и има, обично су доста удаљене од њихових кућа.
Како наводи Надежда Сатарић, у две трећине села нема амбуланте, а чак 500 села нема асфалтирани пут, ни везу са светом, па је сиромашним људима лекарска помоћ практично потпуно недоступна.
Са годинама, долазе и болести: повишени притисак, болести срца, деменција...
- Највећи проблем код старих је деменција. То су људи који нису способни да брину о себи, а лекови много коштају. Још ако немају породицу да брине о њима... - прича докторка Невенка Димитријевић, специјалиста опште праксе.
Деца дементне родитеље често смештају у приватне домове за старе јер су државни пребукирани. Али...
- Приватни домови нису специјализовани за негу болесних људи. А породица, осим за смештај у дому, даје још и велику суму новца и за лекове - каже др Димитријевић.
Ови домови, тако, постају "одлагалиште" за дементне и непокретне старе људе. И то за оне за које породица има да плати.
Они стари који остају у свом дому, болесни, имају високе трошкове за набавку лекова. Срчани болесник, рецимо, који у склопу свакодневне терапије користи и по шест врста лекова, месечно мора да издвоји неколико хиљада динара - каже наша саговорница.
|