АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
26.04.2019.
ЧУДОВИШТА КОЈА СТВАРАЈУ НАШИ МЕДИЈИ
JONATHAN COOK * 26.04.2019.
Жаир Болонаро и Доналд Трамп; Фото: Isac Nóbrega/ПР / Wkimedia Commons
Интеракција на друштвеним мрежама и преношење лажних вести су последњих година у центру пажње многих либералних теоретичара, аналитичара и политичара. Тако се могућност масовне комуникације преко друштвених мрежа представља као опасност по демократију и повезује се са доласком популиста на власт у различитим државама. Међутим, корпоративни медији и њихови стални напади на левицу су много одговорнији за политичко друштвену ситуацију у којој се налазимо.
Текст је првобитно објављен на порталу True Publica.
Чувари statusa quo одбили су да науче лексију из победе Доналда Трампа - а тако ће остати и након Болсонарове победе. Пре него би се дохватили промућурнијег и дубљег промишљања они који се представљају као једини чувари интелектуализма - западни "аналитичари" и "експерти" сада изнова одвраћају поглед с ичега што би им могло помоћи да разумеју шта је то што је наше претпостављене демократије гурнуло у мрачне буџаке које настањују ови нови демагози. Уместо тога, кривица је истоварена на праг друштвених мрежа.
Друштвене мреже и лажне вести су, по свему судећи, те које треба окривити за Болсонарову победу. Без позорности стражара да ограниче приступ "слободној штампи" - која је сама по себи заправо игралиште милионера и глобалних корпорација са задатком одбране статуса qуо- руљи је дат простор да изрази своју инхерентну нетрпељивост.
Ево га Симон Џенкинс - британски стражар ветеран - бивши уредник лондонског Тајмса и садашњи колумниста Гардијана - поентира о Болсонару:
Лекција коју би браниоци демократије требало да науче је очигледна. Демократске вредности не треба узимати здраво за готово. Уколико се полемике и дебате не воде кроз регулисане и контролисане медије, судове и институције, политика ће регресирати у вољу руље. Друштвене мреже - некада слављене као носиоци глобалне хармонизације - постале су каљуга лажи, беса и мржње. Њихвои алгоритми поларизују мишљења. А псеудо-информације аргументе гурају у екстреме.
Ово представља консензус корпоративних медија, без обзира да ли су у питању њихове десније инкарнације или су са лево-либералног спектрума као што би био Гардијан. Људи су глупи и морамо се заштитити од њихових приземних инстиката. А друштвене мреже су оно животињско пустили са ланца.
Себастијан Курц и Александар Вучић; Фото: Bundesministerium für Europa, Integration und Äusseres / Wkimedia Commons
Како увалити плутократију
У Џенкинсоновој аргументацији, међутим, постоји зрнце истине, макар и оне која је случајно испала. Друштвене мреже заиста јесу ослободиле "обичне људе". По први пут у историји они нису само примаоци званичних и регулисаних информација. И не могу бити једноставно ућуткани "бољима од себе", сада могу и да одговоре - и то не нужно онолико понизно као што су то медији очекивали.
Држећи се старих привилегија, Џенкинс и њему слични су са правом забринути: много је тога што могу изгубити.
Али то у исто време значи и да су они далеко од некакве позиције објективног и равнодушног посматрача политичке сцене. Они су дубински инвестирани у статус qуо, у постојеће структуре моћи које су их третирале као добро плаћене гласнике корпорација које доминирају планетом.
Болсонаро, као ни Трамп, није грешка која се појавила у неолибералном поретку; он је појачавање и ескалација његових најгорих инстиката и његов логични закључак.
Плутократама које управљају друштвом потребне су лúтке, иза којих могу сакрити своју моћ без одговорности. До сада су више волели слаткоречиве трговце - оне који су могли да вам под маском хуманитарних интервенција уваљују разорне ратове мотивисане жељом за профитом; који су под маском економског раста могли да вам увале неодрживо черечење и пљачку природних ресурса; да вам под маском фер последица слободног тржишта увале огромну акумулацију капитала по пореским рајевима; да вам као неопходне мере штедње увале финансијске субвенције које финасирају обични порезници; и тако даље.
Слаткоречиви Барак Обама и Хилари Клинтон били су омиљени трговачки путници - посебно у то доба када су нас елите убедиле у самоподразумевајући аргумент да су гетоизирани идентитети створени на основу боје коже или родне припадности важнији од класе. Била је то завади-па-владај тактика замаскирана као "оснаживање". А поларизација над којом Џенкинс сада ламентира, заправо је запакована од стране истих оних медија којима је тај исти Џенскинс служио.
Страх од домино ефекта
Упркос овој лажној забринутости, плутократе и њихови медијски гласови ипак преферирају популисте попут Трампа или Болсонара пре него популистичке лидере стварне левице. Преферирају друштвене поделе које напајају нео-фашисти попут Болсонара, поделе које штите богатство и привилегије - пре него солидарне поруке социјалиста који желе да умање класне привилегије и остале изворе моћи елита.
Права левица - без обзира да ли је из Бразила, Венецуеле, Британије или САД - не контролише полицију ни војску, нафтну индустрију, произвођаче оружја ни корпоративне медије. А управо су те индустрије и институције те које су утрле пут Болсонару у Бразилу, Орбану у Мађарској и Трампу у САД.
Бивши социјалистички лидери као што су Луиз Игнацио Лула да Силва у Бразилу или Уго Чавез у Венецуели - нису могли да успеју не због индивидуалних мањкавости већ због тога што им моћне интересне групе нису дозволиле да владају. Ови социјалисти никад нису имали контролу над кључним полугама моћи нити кључним ресурсима. Њихови напори су саботирани - и изнутра и споља - од самог тренутка њиховог избора.
Локалне елите у Јужној Америци су пупчаном врпцом везане за елите у Сједињеним Америчким Државама које се одлучно боре да сваки социјалистички експеримент у њиховом стражњем дворишту (Јужној Америци. Прим прев) пропадне - не би ли спречили опасни домино ефекат који би семе социјализма посадио ближе кући.
Медији, финансијске елите и оружане силе никада нису биле у служби социјалистичких влада које су се бориле да реформишу Јужну Америку. А корпоративни свет нема баш никакве интересе ни у инвестирање у достојно становање наместо бескрајних сламова нити у избављењу маса људи из сиромаштва које напаја нарко-банде за које Болсонаро тврди да ће их потући бескомпромисном применом силе.
А Болсонаро се неће суочити са било којом од институционалних препрека које су и Лула да Силва и Чавез морали да прескачу. И нико неће стајати на путу његових "реформи". Нико му неће стати на пут док буде скидао кајмак с бразилског богатства за своје пријатеље из корпорација. Као што се то десило у Пиночеовом Чилеу, Болсонаро може бити уверен да ће његов нео-фашизам бити сасвим фино синхронизован са неолиберализмом.
Владимир Путин и Виктор Орбан; Фото: Presidential Press and Information Office / Wikimedia Commons
Имуни систем
А ако желите да разумете колики су бездани самозаваравања Џенкинсона и других медијских "чувара" - само упоредите Болсонаров политички успон са политичким путем Џеремија Корбина, умереног социјал-демократског лидера британских Лабуриста. Они попут тог Џенкинса који ламентирају над друштвеним мрежама - а када кажу "друштвене мреже" они мисле на вас - који промовишу Болсонара у исто су време онај медијски хор који дан за даном, ударац за ударцем, гађају Корбина већ три године - од како се он сасвим неочекивано и случајно провукао покрај одбрамбених механизама које су изградиле партијске бирократије не би ли баш некога као што је он спречили да се домогне позиције.
А наводно либерални Гардијан предводи те нападе. Као што то чине десничарски медији, он је показао одлучност да Корбина заустави по сваку цену, користећи сваки изговор.
Само неколико дана након што је Корбин изабран као лидер Лабуриста, Тимес - гласило британског естаблишмента - објављује чланак у којем цитира неиманованог британског официра који упозорава да су се војни команданти већ договорили да саботирају евентуалну Корбинову владу. Генерал је јасно сугерисао да би војни пуч спречио такав развој догађаја.
Али не би требало да очекујемо да ће овакве мере - које би заправо само огулиле танку фасаду Западне демократије - бити неопходне. Наше наводне демократије су од самог почетка дизајниране са имуним системом чији би одбрамбени механизми требало да се изборе са претњама какав је раније био Корбин за изборе.
Оног тренутка када се приближио ближе циљу - десни медији су били присиљени да развију стандардни арсенал тропа који се користе против левичарских лидера: да је некомпетентан, непатриотски расположен, чак и издајник.
Али као што и људско тело има различите имуне ћелије не би ли повећало шансе за успех - тако и корпоративни медији имају лажне-лево-либералне агенте као што је Гардијан не би ли надопунили десничарске механизме одбране. Гардијан је, тако, покушавао да Корбина нагази кроз идентитетске политике, ахилову пету савремене левице. Бескрајни низ конструисаних криза око антисемитизма имао је за циљ да еродира тешко стечени кредибилиет који је Корбин акумулирао током деценија антирасистичког ангажмана.
Реџеп Тајип Ердоган и Доналд Трамп; Фото: Shealah Craighead / Wikimedia Commons
Искасапи-и-запали политика
А зашто је Корбин толико опасан? Зато што подржава право радништва на достојанствен живот, зато што одбија да прихвати неупитну моћ корпорација, зато што тврди да је другачији модел организовања друштва могућ. У питању је скроман, чак и плашљив програм, али чак је и такав превише политички радикалан за плутократске елите које владају над нама или за медије који који служе као њихова пропагандна машинерија.
Истина коју игноришу Џенкинс и остали корпоративни дактилографи је да ако саботирате програме Чавеза, Лула да Силве, Корбина или Бернија Сандерса - онда добијате Бослонара, Трампа и Орбана.
Нису масе те које представљају опасност за демократију. Пре ће бити да све већи комад гласача схвата да су глобалне корпоративне елите намонтирале систем на начин који им одговара јер им омогућава да за себе прибаве све већу количину богатства. Не поларизују наша друштва друштвене мреже. Пре ће бити да бескомпромисност елита у пројекту пљачке планете до последњег ресурса напаја ресантиман који уништава наду. Нису лажне вести те које с ланца пуштају страсти из регистра ниских побуда. Пре ће бити да је у питању фрустрација оних који мисле да је промена немогућа, да нико ко је на позицији моћи нити слуша нити га је брига.
Друштвене мреже су оснажиле обичне људе. Показале су да не можемо да верујемо лидерима, да моћ гази правду и да је њихово сиромаштво услов богатства елита. И закључили су да ако богати могу да се упусте у "касапи-и-пали" политику против планете, онда је једина нада да се и они упусте у касапи-и-сеци политике против глобалне елите.
Да ли они праве мудар избор када гласају за Трампа или Болсонара? Не. Али либерални чувари статуса qуо немају кредибилиет да их критикују. Већ деценијама, сви делови корпоративне медијске индустрије помажу да се поткопа левица која би могла да понуди права решења, која би десници могла да изађе на црту и да је победи, која би могла да буде морални компас збуњеној и очајној јавности.
Џекинс би да соли памет масама о њиховим лошим изборима док у исто време он и његов медиј покушавају да их удаље од било којег политичара који брине за њихову добробит, који се бори за праведније друштво и који жели да поправи оно што је уништавано.
Западне елите ће на Болсонара сипати дрвље и камење у циничној нади да ће тиме ојачати свој кредибилитет као чувара њиховог постојећег, наводно моралног реда. Али у крајњу руку они су ти који су га створили. Болсонаро је њихово чудовиште.
Превод с енглеског: Стефан Алексић
|