АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
16.05.2019.
ВЕЛИКИ ПРОБЛЕМИ МЕДИЈСКИХ РАДНИКА И СЛАБЕ МОГУЋНОСТИ ОРГАНИЗОВАЊА
КАТАРИНА АНТОНИЋ * 16.05.2019.
Фото: Милован Миленковић / Камерадес
Различите анализе показују да су раднице и радници у медијском сектору у све лошијем радном и материјалном положају. Могућности организовања ових људи су ограничене различитим законским оквирима, политичким и економским притисцима као и сталном дилемом унутар струке око борбе за етичка и економска права.
Након преусмеравања медија на искључиво тржишне потребе, односно након процеса приватизације, запослени у овом сектору су се нашли на танком леду. Према многим истраживањима, медијски радници и раднице на Балкану су, а посебно у Србији, "цензурисани, обесправљени и осиромашени".
Након што су 2014. године приватизовани сви медији осим РТС-а и РТВ-а, дошло је до отпуштања радника, док су многи медији на локалу услед немогућности да опстану на тржишу били принуђени на гашење. Они који су ипак имали срећу да наставе да раде у медијима, заправо су наставили да се боре или мире с различитим несрећним околностима које су надолазиле. Иако се маштало да ће по некој тржишној "логици" у животу бити одржани само они најбољи, у пракси се показало да ће опстати и опстају они медији који најбоље зарађују, то јест они који најбоље сарађују са доминантним политичким групацијама. Истраживања, наиме, показују да је већина мејнстрим медија у Србији заправо на губитку то јест да се не ради о профитабилним предузећима, што је податак који нас може усмерити на закључак да власници медија своје минусе надокнађују пристајањем на различите компромисе "са стране".
Овакво функционисање медија се у јавности, нажалост, без гласнијег позивања на поменуте узроке проблема попут приватизације или окренутости ка тржишту, све чешће своди на уопштене пароле о "цензури" или одсуству "медијских слобода", за шта се као главни кривац најчешће наводи само актуелна власт. Самим тим су и запослени у медијима под притиском и чест предмет критике јавности, а доминантан дискурс их дели на таборе "за" или "против" Вучића ("наше" или "њихове"), што додатно урушава могућност њихове заједничке борбе и међусобне солидарности.
Прекарни положај медијских радница и радника
Незадовољни својим положајем, запослени у медијима све чешће указују на различите проблеме с којима се суочавају.
Један од кључних који је везан за могућност организовања око питања бољег социо-економског положаја запослених јесте немоћ синдиката и отежаност синдикалног организовања, посебно у приватним медијима, где се синдикално организовање неретко у потпуности брани, док је с друге стране организовање хонорараца отежано с обзиром да је законски синдикатима онемогућено да их заступају пред послодавцима.
Према изјавама синдикалних представника, синдикат у приватним медијима постоји само тамо где је био основан и пре приватизације. То су, међутим, мањи синдикати где се од борбе за радничка права лако одустаје услед притиска послодавца, који опструкцијом оне "послушније" стављају у повољнији положај у односу на друге које кажњавају. Због оштре конкуренције за радна места, власници медија су у евидентно моћнијој позицији него пре. Стога не чуде резултати истраживања који показују да је аутоцензура још распрострањенија од цензуре. Прецизније речено, новинарке и новинари, услед страха од губитка посла, све се чешће линијом мањег отпора сами препуштају неупитном праћењу власничке и уредничке линије и тако пристају да раде у било каквим условима.
Можемо рећи да се институција радничких синдиката у Србији урушава већ дуги низ година, а приметно је да се од двехиљадите године на овамо активно шири негативна кампања о наводној непотребности и неефикасности оваквих организација. Стварање овакве атмосфере је тако један од разлога што многи млади новинари и новинарке нису заинтересовани да се учлане у синдикат или некако другачије иступе у правцу борбе за своја права. Синдикално организовање у медијима је стога тренутно заступљено највише на РТС-у и РТВ-у, што положај оних који су тамо запослени не чини знатно бољим у односу на остале, иако им даје неке предности.
На проблем синдикалног организовања се надовезује и посебно неповољан статус фриленс новинара и новинарки, којих је у Србији све више, што прати тренд смањивања броја запослених на неодређено време. С обзиром на то да су фриленсери без сталног радног ангажовања или углавном ангажовани преко различитих агенција за посредовање, њих Закон о раду не препознаје као синдикално организоване. Уговори са којима се суочавају ови новинари и новинарке су доста неповољни и остављају их без било каквих социјалних бенефита осим (углавном малих) доприноса за пензионо и здравствено осигурање. У оваквим радним условима, послодавац је у могућности да отпусти било ког новинара или новинарку сваког момента.
У овом случају недостатка ефикасније синдикалне организованости, покушаји решавања ових проблема долазе и из новинарских удружења (попут НУНС, УНС или НДНВ). Она броје неколико хиљада чланова, од којих наравно нису сви активни. Но, ова удружења не баве се превасходно економским оснаживањем медијских радника и радница, него су више окренута бризи о професионалним стандардима, чије кршење представља само последицу, а не и суштину проблема.
Наведеним тешкоћама који море медијске раднике у Србији може се додати и статистика истраживања НУНС-а, које каже да је у току прошле 2018. године забележено 102 случаја притиска и напада на новинаре и друге медијске раднике, где је паљење куће новинара Милана Јовановића оцењено као један од најозбиљнијих случаја угрожавања безбедности новинара у последњих 12 година.
Фото: Марко Милетић / Машина
Медијска стратегија 2024.
У таквом контексту се пише и усваја нова Медијска стратегија у чијој су изради учествовали представници новинарских удружења и државе. На јавним расправама које су до марта одржаване у неколико градова Србије су се могли чути предлози и очекивања од овог документа. Подељеност и несагласност међу медијским удружењима и новинарима је, чини се, велика, па су опречна мишљења по питању многих тачака стратегије попут креирања регионалних јавних сервиса.
У тексту Нацрта нове медијске стратегије констатоване су неке од мањкавости прошле стратегије и наведени већ горе споменути проблеми на чијем се решавању даље треба радити. Када је у питању неповољан социо-економски положај медијских радника и новинара решење се види у успостављању социјалног дијалога и потписивању колективног гранског уговора. Међутим, уз ово се наводи и да је предуслов овог решења јачање синдиката и формирање организације послодаваца, што су ставке које још нису испуњене, а неопходне су ради остваривања могућности дијалога између синдиката и власника медија. Успостављањем колективног гранског уговора би сви будући захтеви били лакше оствариви, а представници синдиката наводе пример Данске где су сви новинари у једном синдикату, и где "држава зато не сме ништа лоше да уради, јер би одмах све медијске раднике имала на улицама."
Наравно, остаје упитно како све то спровести. Водећи се својим интересима, послодавци све више ангажују хонорарне сараднике с обзиром да они немају статус "запослених" и законски не могу да преговарају с газдама. За социјални дијалог је потребно и поменуто удружење послодаваца, а тешко је замислити да би га они формирали само како би преговарали са радницима. Отежавајућа околност је у томе што проблеми у овом случају леже ван уско схваћеног медијског сектора и задиру дубоко у односе рада и капитала који су уоквирени различитим законским оквирима и профитним интересима.
Сама приватизација медија или окренутост медија ка тржишној утакмици нису били предмет критике. Предлози за нову медијску стратегију тако углавном подразумевају само боље дефинисање или благу допуну већ постојећих ставки, што потврђују и изјаве из министарства.
Ствари које нам измичу
Рад у медијима и начин функционисања медија се не одвија у вакуму него у конкретној држави и друштвено-политичким околностима. Затоје и питање медија неодвојиво испреплетано са осталим политичким питањима, што чини мрежу из које је тренутно тешко наћи излаз који неће значити мале и реформистичке промене. Из синдиката и удружења новинара неретко долазе (неоспорни) приговори да медији као "јавно добро" треба да заступају јавни интерес. Међутим, питање је колико то као приговор допире до странака на власти, које годинама уназад подстичу приватизацију и отуђивање а као јавно добро више не виде ни секторе попут здравства или образовања.
Осим овога, приметно је да по питању решавања својих интересних проблема, радници и раднице у медијима имају превише опречне ставове да би било шта конкретно а значајно могли променити. Системска подељеност међу запосленима, власничка подељеност која их неравноправно третира, неколико супротстављених удружења и импотенција синдиката неки су од фактора који томе доприносе. Осим што не постоји сагласност о томе како ствари треба мењати, делује да не постоји ни сагласност о томе каква се промена жели.
У јавном дискурсу се барата уопштеним појмовима попут "слободе медија", при чему се заправо не зна шта се тачно под тиме мисли. Пракса често показује да је оно што се означава као "слободни медиј" заправо опозициони медиј тј. онај коме је дата једино слобода критике власти. Оно што је, дакле, предуслов да би се нешто заиста могло урадити јесте већинска сагласност о питању узрока проблема, решења узрока проблема и већински заједничке дефиниције самог проблема. Овакво јединство би значило јачу и трајнију сарадњу међу медијским радницима (којим год медијима припадали), а не само повремена трибинска окупљања у кругу истомишљеника.
Када се расправља о проблемима у медијима делује да се увек креће од последица, па се тако узроци неспретно виде у стварима попут лошије спроведене приватизације коју треба побољшати. Нажалост, чини се да су представници медијских удружења једино већински сложни о питању тога да треба бежати од државе и тиме јој заправо дати легитимитет да буде лоша. Самим тим, избегава се увидети, јака, иако прикривена, веза између приватног капитала и политичких интереса, који се не морају увек огледати у огољеној пропаганди ове или оне политичке странке.
Ово питање је посебно значајно када се говори о медијима који треба да буду окренути јавном интересу. Запоставља се чињеница да су приватни медији на тржишу принуђени да креирају садржај који доноси новац, а јавни интерес није, нити треба да буде, профитабилан. У једном од претходних текстова смо писали о могућим алтернативама, наводећи позитивне примере из искустава других држава, где се државно тј. јавно финансирање јавног интереса показало као корисно; као антипод приватним медијима могу се у перспективи планирати "јавни" медији, они који би били основани од стране различитих институционалних нивоа (општине, региона, синдиката, грађана) и који би, као такви, били под неком врстом јавне контроле.
|