АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
25.02.2020.
СИНДИКАТИ ИЗМЕЂУ ПРЕКАРИЈАТА И ДОСТОЈАНСТВА РАДА
Датум: 25. фебруара 2020 Категорија: Вести УГС
Да ли и зашто и даље опада синдикално организовање у Србији? Колико су синдикати одговорни за растућу прекаризацију рада и живота? Могу ли синдикати да озбиљније сарађују и тако оснаже своју друштвену и политичку позицију? Зашто социјални дијалог слабо функционише на свим нивоима, од предузећа до националног нивоа? Да ли синдикати у недостатку савезника међу партијама треба да се реполитизују и изађу на изборе?
На ова и друга слична питања за портал Уједињених гранских синдиката "Независност" одговарају председници пет највећих синдикалних централа у Србији.
Ово је други део разговора са Љубисавом Орбовићем (Савез самосталних синдиката Србије), Зораном Стојиљковићем (Уједињени грански синдикати "Независност"), Ранком Савић (Асоцијација слободних и независних синдиката), Ивицом Цветановићем (Конфедерација слободних синдиката) и Жељком Веселиновићем (Удружени синдикати "Слога").
Да ли су синдикати одговорни за растућу прекаризацију рада и живота радника у Србији?
Љубисав Орбовић:
Када се тако постави питање као да се подразумева да су и синдикати криви. А заправо синдикати сигурно нису за то одговорни јер нису доносили или мењали законе, напротив сви су били против систематског умањивања радних и синдикалних права што се наставља већ двадесетак година. У томе се нису разликовале ни различите политичке опције, па ни оне које су лево оријентисане. Ниједан од нових закона, на пример Закон о агенцијском запошљавању, није добио подршку синдиката. Због многих од њих протестовали смо и штрајковали мада одзив није био довољан јер људи тада нису могли да схвате какве ће бити последице таквих законских решења. Нису разумели да ће то потпуно променити њихов живот. С друге стране, иако су то промене које долазе споља заједно с капиталом, ипак смо могли да издејствујемо боља правна решења.
Зоран Стојиљковић:
Јесу одговорни, јер без обзира на добре намере и резултате у извештајима о раду, успех синдиката зависи од тога у којој мери је поправљен положај запослених, да ли су реално порасле зараде, да ли је повећан број запослених и да ли су истовремено порасли поверење у синдикате и број њихових чланова. Ако погледамо уназад неколико деценија мало од тога је постигнуто. Дакле, објективно синдикати вуку кривицу и морају да преузму одговорност али и да из неповољних околности извуку што више поука како да се ствари учине нешто повољнијим. Синдикати морају и да се боље профилирају, да постигну аутономнију позицију, да повећају утицај међу запосленима и грађанима а да крајњи резултат буде повољнија позиција у преговарању. Све то је јако тешко. Свуда у свету синдикатима пада утицај најмање четири деценије, отприлике у мери у којој је глобални корпоративни капитал постао доминанатан са већим утицајем и од значајнијих држава него што је то Србија. Тај капитал игра на планетарном терену док синдикати, без обзира на некакву међународну увезаност, углавном играју на националним игралиштима где ни њихови моћнији партнери владе и послодавци немају превише простора за некакву аутономну позицију.
Ранка Савић:
Имамо потпуно урушавање свих а не само радних права, у нашем друштву је завладао страх а то је веома лош амбијент за рад синдиката. Није проблем само прекарни рад, или рад на одређено време. Ми смо на Аеродрому "Никола Тесла" имали случај да човек 17 година ради на одређено време. Шта смо предузели: три репрезентативна синдиката у компанији су се сагласила и организовала вишедневни протест и у преговорима са послодавцем обезбедили да сви који су радили на одређено време добију уговоре о сталном раду. Сада покушавамо да се реши још већи проблем у Крушику у којем 2.036 радника има уговоре на одређено време. Знам да се и Независност ангажовала око тог проблема. Недавно сам у Министарству одбране поново покренула то питање јер је реч о државном предузећу. Дакле, држава не поштује законе које је сама донела. Поред тога, готово да је апсолутно правило да се прековремени рад не плаћа. У сектору трговине ради 200 хиљада људи и ту радиш колико ти шеф нареди, поготову сада када је све мање радне снаге. Дакле толико је таквих и сличних кршења права радника а ми размишљамо да ли треба да будемо солидарни и да сарађујемо. Понекад ме због тога срамота.
Ивица Цветановић:
Одговорност је свачија, одговорни су и држава и послодавци и синдикати. Годинама смо слушали поруке које је држава слала страном капиталу - дођите и инвестирајте код нас јер имамо јефтину радну снагу. Сада се то полако мења јер 50.000 људи годишње одлази из земље и то постаје озбиљан национални проблем. Данас на тржишту рада имамо дефицит многих занимања, од медицинског особља до занатлија. Зато, како чујем, неке озбиљне грађевинске фирме плаћају својим мајсторима дневницу од 70 евра што је безмало као у Немачкој, јер би могли да остану без њих.
Жељко Веселиновић:
Двадесет година су синдикати системски уништавани, опадало је чланство и данас синдикати тешко да могу радницима да понуде више од бесплатне правне помоћи, инспекцијске заштите и томе сличног. Поред тога, озбиљан проблем представља међусобна борба и учешће синдиката у државним инстутуцијама, од Социјално-економског савета до фондова и других тела. Понекад су синдикати једни другима већи непријатељи него влада која доноси антирадничке законе. Данас додуше нема више тих међусобних напада али постоји нека чудна ћутња, нема комуникације што такође није добро. Имали смо пуно повода за какву такву сарадњу, рецимо поводом Закона о раду или Закона о агенцијском запошљавању и неких спорних Владиних уредби, као и због смањења пензија или плата у јавном сектору... Нисмо успели да организујемо чак ни једну заједничку конференцију за медије где бисмо показали макар минимално јединство а камоли неку акциону сарадњу у виду протеста или штрајкова. Тако да и ми у синдикатима јесмо одговорни за прекаризацију рада.
Да ли је у Србији данас могућ достојанствени рад како га дефинише Међународна организација рада у смислу права на рад, правну заштиту, социјални дијалог?
Љубисав Орбовић:
Та дефиниција достојанственог рада је доста уопштена па није најјасније шта практично значи. До сада смо имали оне три чувене осмице - по осам сати рада, културе и забаве, и одмора. И то је била потпуно јасна порука. Међународна организација рада то тако не дефинише већ говори уопштено о достојанству рада и живота. Када то применимо на Србију која је сиромашна, пролазила кроз ратове и друге озбиљне кризе, па кроз тешку и бесконачну приватизацију и транзицију, лако закључимо да том достојанству нисмо ни пришли. Полако се померамо у том правцу али је данас у Србији тешко говорити о достојанственом раду. Посебно у сектору индустрије. О каквом достојанству да говоримо ако 350.000 радника прима минималне зараде. Или ако је још приближно толико радно ангажованих на одређено време, што значи да су непосредно у прекарном раду, или модерном робовласништву.
Зоран Стојиљковић:
Синдикати постоје зато да обезбеде друштво пристојног живота, приступ квалитетном образовању, здравственим услугама, социјалним сервисима, а у ужем смислу, када је реч о запосленима, мисија синдиката се може поистоветити са светом достојанственог рада. Достојанство рада у елементарном смислу значи да је тај рад уговорен, односно да није у зони сиве економије или привременог, несигурног запошљавања. То је, такође, рад који је физички али и ментално безбедан, што значи да радите у ситуацији да нико не гужва ваш карактер и не подцењује вас. И наравно, достојанство рада значи да је он на време и пристојно плаћен. Сада имамо ситуацију да се власт хвали да је постигла макроекономску стабилност, да како тако расте друштвени производ, да расте запосленост, пре свега неквалитетна и тешко одржива, да имамо контролисану инфлацију и обарање дефицит. Међутим, истовремено није обезбеђена социјална кохезија или друштво социјалне правичности. Супротно томе, имамо највећу неједнакост у Европи, просечну зараду која је једва изнад минималне потрошачке корпе, и нискоквалитетну, несигурну или прекарну запосленост.
Ранка Савић:
У оваквим околностима нема говора о достојанственом раду у смислу препорука Међународне организације рада. О ком достојанству да говоримо ако је запошљавање стопроцентно партијско, а исто је и са напредовањем на послу. Ако се, како што рекох, основна радна права свакодневно крше. Ако велики број радника живи и ради у сталном страху за голу егистенцију. Сада смо немоћни, али морамо да се боримо, јер данас немамо ни д од достојанства рада.
Ивица Цветановић:
Све тешкоће и ограничења о којима говоримо представљају велике сметње за достојанство рада које подразумева да запослени има гарантован посао, дефинисано радно време и одговарајућу и сигурну зараду. То су услови да он може да организује свој рад и приватан живот. Самом прекаризацијом рада, пре свега озакоњењем флексибилног рада у којем је према неким проценама око 100.000 људи, угрожено је достојанство рада. Закон о агенцијском запошљавању који ступа на снагу 1. марта јесте у процесу креирања побољшан али је то свеједно огроман изазов за све социјалне партнере, па и за синдикате. У компанијама у којима Конфедерација има синдикално чланство приближно 10 одсто од укупно запослених је ангажовано преко агенција и на одређено време. Велика опасност је и зато што закон дозвољава стално запошљавање у агенцији. Тако би, на пример, неки послодавац могао да преко агенције ангажује све раднике и да његова фирма практично нема ниједног запосленог. Указивали смо на ту нелогичност - ако је привремено запошљавање зашто га онда агенција прима за стално? Тражили смо и да агенције обезбеде веће банкарске гаранције али ни то није прихваћено. С друге стране, позитивно је то што ће тако ангажовани моћи да се синдикално организују и што ће имати сва права по колективном уговору као и стално запослени. Видећемо како ће то функционисати. Иначе, у изради Закона о агенцијама мимо свих правила учествовала је страна фирма "Адеко". Наравно да су таква лобирања доста утицајна. Постоји директно мешање страних комора, Америчке, Немачке... У реду је када то раде на јавним расправама где се отворено износе идеје и примедбе о законским решењима и слободно расправља. Међутим, сведоци смо да се после таквих расправа доносе гора решења од оних која су предлагана. Тако је било и са неким решењима у Закону о раду против којих смо се јавно бунили.
Жељко Веселиновић:
Нема овде говора о достојанству рада а сматрам да су највећи проблеми почели онда када је Млађан Динкић почео да доводи фирме из иностранства којима је држава давала огромне субвенције али и гаранције да им синдикати неће правити проблеме. Сазнали смо да је тако обећано компанији "Јура" која је показала сву бруталност у мобинговању људи који покушају да се синдикално организују. Тамо су сви синдикати покушавали да организују раднике и никада нисмо имали успеха. "Јура" је послужила као узор и другим страним компанијама. Актуелна власт је потпуно обесмислила социјални дијалог, дају огромне субвенције страним инеститорима а не обавезују их да поштују наше радне прописе. Сазнајемо ових дана да ће компанији "Раух" држава дати чак 73.000 евра по једном радном месту што је сулудо. У таквој ситуацији синдикати су непожељни јер би могли да представљају претњу за бизнис у коме се по перу огромне паре. Синдикат нема озбиљнији механизам да се избори за своје место у таквим компанијама. Постоји могућност да се обратите суду и ми смо то урадили и добили све спорове против "Јуре" за наше активисте који су добијали отказе. Међутим, слаба је то сатисфакција јер су сви они били ангажовани по уговорима на одређено време па им је фирма исплаћивала зараде до истека тих уговора, што су скромни износи. Осим тога, то је обесхрабрило друге раднике да се боре за своја права. Још је гора ситуација у неким мањим све бројнијим фирмама са турским капиталом, углавном у индустрији текстила, где се ради по неким подрумима и тајним погонима. Они послују буквално ван правног система и немоћни смо да помогнемо радницима.
С.Раковић
|