АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
10.04.2020.
УДОВИЧКИ: КАСНО ЈЕ ЗА МИНИМАЛАЦ У МАЈУ
10.04.2020 11:51
Ауторски текст: Кори Удовички, бивша гувернерка и оснивач ЦЕВЕС
Економске мере које је Влада до сад предузела или најавила као одговор на последице Цовид-кризе нису толико "обилате" као што се многима чини, оцењује Кори Удовички, бивша гувернерка НБС и оснивач Центра за високе економске студије у Београду (ЦЕВЕС).
Свежа ликвидност мора да се убризга у систем сад, у временском распону мереном данима, а не недељама. Влада мора да надокнади изгубљено време кроз ефикасна и, ако треба, креативна административна решења која ће омогућити хитну активацију гарантованих кредита, као и промптну исплату минималаца, на пример као "негативни порез". Новац мора да се "штампа" и то сад, док то још може да делује. Србија има "резерве" и девиза и поверења чија је намена управо да се у оваквом тренутку искористе. Влада већ мора да припрема нове мере јасно усмерене на спасавање здравог ткива привреде (нпр. кроз откуп потраживања), као и да јасно искаже солидарност од мање ка више погођеним грађанима. Уместо универзалне исплате од 100 ЕУРа и обећања да се плате у јавном сектору неће дирати, потребно је повећање надокнада за незапосленост и социјалну помоћ.
Пакет мера у земљи чије су мере против заразе међу најдрастичнијим, а која потребе "гађа сачмарицом", тј. кроз широки захват циљних група, мора да буде обиман. Наше мере обухватају шире групе од оних којима је помоћ неопходна јер наш институционални апарат није припремљен за брзо а фино усмеравање средстава Али степен у ком ће мере, и кад се активирају, заправо досегнути до оних којима је помоћ потребна, чини се прилично ограничен. Повећани трошкови буџета и одложена наплата пореза повећава буџетски дефицит за само 6,7% БДП-а (око 3,1 млрд ЕУР) што уз процењене аутономне ефекте кризе на приходе, и уз смањење раније планираних трошкова (упркос повећаним трошквима у здравству!) повећава укупан дефицит за 8,6% БДП-а (око 4 млрд ЕУР). Такви дефицити могу се видети и у далеко мање кризним условима. При томе, један део ће бити враћен кад привредни субјекти који успешно преброде кризу отплате одложене пореске обавезе. Надаље, уколико мере, кад буду спроведене, успеју у намери да подстакну кредитирање привреди за 4,8% БДП-а (око 2,2 млрд ЕУР), то би за Србију која има плитка финансијска тржишта био значајан износ. У мало развијенијим тржиштима ови износи су много већи - нпр. Чешка планира да убризга кредите у износу од 14% БДП-а. У сваком случају, банкарско кредитирање свакако не оптерећује дефицит у овој години, а у будућности ће га оптеретити само у износу активираних гаранција.
Кредитна ликвидност до многих неће стићи скоро (или уопште). Иако је НБС почела са озбиљним убризгавањем ликвидности у финансијски систем још почетком марта, нова ликвидност за сада доспева само до ограниченог броја најпоузданијих банкарских клијената, са отвореним кредитним линијама. Нова ликвидност неће се прелити од банака ка привреди док не заживе гаранције државе које ће спустити ризик за банке на прихватљиви ниво, тим пре што је рани и широки мораторијум на отплату дугова појачао неизвесност. То ће свакако узети још неко време а биће потребна посебна административна агилност да би кредити досегли дубоко у сектор МСП. Чак 50% микро, мањих и средњих предузећа (МСП) у Србији не користи банкарске кредите, а добар део оних који их користе нису редовни клијенти. Може ли се осмислити механизам, као што га је успоставила Швајцарска, помоћу ког би банке или бар Фонд за развој, издавали кредите у висини до одређеног процента пријављених прошлогодишњих прихода - у једном дану?
Неопходно је да Влада преиспита намеру да се конкретне уплате "минималаца" врше тек у мају, јер оне су најсигурнији начин да помоћ стигне до оних којима треба, и то брзо. Реч је о уплати минималне зараде по сваком запосленом код предузетника у систему паушалног опорезивања и у систему пословних књига (они који плаћају порез на стварни приход) МСП, као и о половини минималне зараде за оне на принудном одмору код великих предузећа. Ова ће мера, ако се успешно спроведе, убризгати значајних 1,8% БДП-а (око 800 млн ЕУР), нажалост расутих на велики број субјеката, укључујћи и оне који и сада добро послују. Само ће, из непознатих и тешко замисливих разлога, бити изузети предузетници који се налазе у систему ПДВ (?!). Мора постојати начин и да се уплата изврши промптно, на пример преко пореске управе, макар као "негативни порез". Администрирање, из било ког разлога, на пример, да би се правно еx-анте обезбедило да средства стварно буду исплаћена запосленима-недопустив је разлог за отезање.
Административно ограничавање исплате "минималца" на оне који нису отпустили више од 10% запослених непотребно је, а оптеретиће баш оне којима помоћ највише треба међу продуктивнијим фирмама. Намера да се у највећој могућој мери заштити запосленост је, наравно, на месту, али сама чињеница што се помоћ уплаћује у пропорцији са бројем запослених већ битно помаже да се постигне овај циљ. Онима који већ плаћају минималне зараде, задржавање запослених под овим условима неће правити разлику, па тих 10% неће деловати. Но, код предузећа са већим платама, тј. онима који су до сад били у стању да остварују веће зараде по запосленом, ограничавање значи да помоћ неће добити ако су у већим тешкоћама. Још ако им се ускрати приступ ликвидности, недостатак обртног капитала гурнуће их у неплаћање, а могуће и несолвентност.
Док је расутост помоћи привреди вероватно била неизбежна, издашност и расутост мера помоћи становништву теже је оправдати. Мера која се тренутно зове "фискални подстицај", према којој се исплаћује субвенција грађанима (по 100 ЕУР) неће имати никакав подстицајни ефекат још дуго, док се не осмисли начин на који ће се таква исплата учинити. Кад буде имала ефекат, он ће бити мали јер плаћање имућнијим домаћниствима, осим што је неправедно, нема ефекта. Биће уштедјен, или у доброј мери потрошен на увозну робу. С друге стране, заштита најугроженијих, поготово оних који су до кризе радили "на сиво" је неопходна. Боље циљање потреба у грађанском сегменту сасвим је могуће. Србија има изграђене канале за пружање социјалне помоћи, и њих сад треба да прошири и ојача.
Разумљиво је оклевање са
уласком у велики дефицит и обавезе, али новац мора да се "штампа" и то
сад, док штампање још може да помогне. Што више чекамо, већи део
привреде запашће у несолвентност, а тада ће за "штампање" бити касно.
С обзиром на деценијама стару неспособност Србије да се уклопи у своје
финансијске могућности, разумљиво је да сад власт и многи економисти
желе да заштите тешко стечену "стабилност". Међутим, "чврста рука" сад
може постати самоповређивање. Новац је, макроекономски гледано -
фикција. Он кружи од једног до другог привредног субјекта и у сваком
тренутку служи за
"Штампање" новца произвешће одређену инфлацију и то је овог пута (у разумној мери) пожељно. Раст цена је сад потребан да би се спречио претерани пад неких цена (значи пад тражње), иако ће због тога цене других производа да нарасту. Да нема потребе да се увоз плаћа девизама, инфлацију би требало пустити да нарасте све док не крене озбиљније да ремети рачунице предузећима (нећу лицитирати који је то ниво, економисти о томе могу дуго да расправљају). Проблем може бити неспремност, или неспособност, домаћег финансијског сектора да испосредује потребну ликвидност од НБС (штампарије) ка држави. У том случају, ту су глобална финансијска тржишта или ММФ.
Не треба зазирати ни од повећања дуга. Сви ће из ове кризе изаћи задуженији. Страни дуг је пребацивање платежне моћи Србије из будућег у садашње време, а домаћи дуг је пребацивање платежне са једних грађана (будућих пореских обвезника, или свих грађана, због инфлације) на друге (оне који данас приме помоћ). У сваком случају, у такву прерасподелу платежне моћи се улази да би се данас више произвело, тј. да би све скупа, са данашњом и сутрашњом производњом имали више да потрошимо.
Наравно, мала земља као Србија и те како мора да води рачуна о курсу и резервама, и то најпре, одржавањем поверења у своју спољно-платежну способност. Шта то сад тачно значи у овим условима није сасвим јасно, јер цео свет избачен је из равнотеже - штампају се и долари и еври. Сви ће донекле бити погођени инфлацијом. Треба само некако уливати више поверења од других. Свакако, доскорашња снажно показана макро-финансијска дисциплина створила је "капитал" у изграђеном поверењу које сад треба "држати у резерви", за случај да морамо да се задужимо да ојачамо стварне резерве. Исхитрене популистичке мере и недостатак транспарентности нам, пак, не иду на руку. Штета је што је НБС престала да објављује податке о дневним интервенцијама на девизном тржишту (још почетком јануара, из неубедљивих разлога).
Но и за одржање спољне
равнотеже, претерана чврстина у овим необичним историјским условима није
пожељна. Наиме, Цовид-криза урушила је капацитет производње целог
света. Увозна тражња сваке земље смањиће се услед њене сопствене смањене
економске активности, а извоз ће да се смањи сразмерно паду активности
код трговинских партнера. У принципу, што је нека држава успешнија у
одржању производње, то ће негативни утицај на трговински биланс бити
блажи. У случају да због тога увоз падне мање него извоз, неопходно је
да се тражња усмери на домаће, уместо на спољно тржиште одређеном
депресијацијом. Но, пад извоза зависи и од његове робне структуре. У
нашем случају, срећом, не зависимо много од туризма, а извозимо храну
као и много "невидљивих" услуга које се још увек траже и могу да се
производе-нарочито ИТ, и забавни и медијски програми. С друге стране, у
нашем извозу заступљене су и неке делатности које су сад снажно
погођене: Београд извози логистичке и транспортне услуге, а производња
аутомобилске опреме (за аутомобилима је глобална тражња стала) битна је
за многа мања места.
|