АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
17.12.2021.
РАДНА ПРАВА - КАКО ПОСЛОДАВЦИ "КРАДУ" РАДНО ВРЕМЕ
Иако би радно време у Србији по правилу требало да износи 40 сати недељно, послодавци имају на располагању различите могућности за већу експлоатацију радне снаге.
Марко Милетић 17.12.2021.
Протест синдиката; фото: Марко Милетић / Машина
За многе раднике и раднице у Србији осмочасовно радно време, које је изборено пре више од сто година, је далеко од реалности. Иако се у различитим деловима света говори, и активно ради, на додатном скраћивању радног времена на четири дана недељно, односно 32 уместо садашњих 40 радних сати седмично, многи у Србији би били задовољни да им се врати и пет радних дана од по осам сати.
Питање које остаје за разматрање у оквиру синдикалног и радничког покрета је да ли је сврсисходније бити дефанзиван и бранити већ изгубљено, или пак повести офанзивну кампању за скраћивање радне недеље на четири дана уз задржавање тренутних зарада? Како би се ове дилеме разрешиле није лоше сагледати на које начине послодавци "краду" радно време, односно како радници раде више него што су плаћени.
У књизи "Алтернативно радно законодавство", стручњак за радно право Марио Рељановић, каже да су неке од најинтезивнијих интервенција у радно законодавство последњих година биле усмерене управо на релативизацију права на ограничено радно време запослених.
Неке од новина које су 2014. године уведене у Закон о раду јесу и категорије приправности и расположивости за рад. Ове категорије нису биле непознате раније, оне су важиле за специфичне делатности као што су хитне службе, међутим од 2014. оне постају опште примењиве.
Приправност на рад је ситуација у којој се запослени не налази у просторијама послодавца у којима се обавља посао, већ негде другде (рецимо својој кући) али је спреман, односно "у приправности" да се у најкраћем могућем року одазове на позив послодавца и прикључи процесу рада уколико послодавац процени да је то потребно. Расположивост за рад подразумева да се запослени налази у просторијама где се обавља рад, али у том моменту не учествује у процесу рада већ чека на активацију.
Осим што је упитно зашто и у којим то ситуацијама радници ван хитних служби морају да буду "приправни" и "расположиви" ван одређеног радног времена, проблем је и што су ове категорије недовољно или мањкаво регулисане законом што оставља простор послодавцима за злоупотребе. Расположивост се чак ни не сматра радним временом, иако се од радника тражи да буде присутан на месту где се посао обавља. Приправност се сматра радним временом али услед лоше регулисаности овог института послодавац би могао да одреди да се она плаћа рецимо 1% од основне зараде па би тако неки запослени могао цео викенд да проведе "у приправности" и да за то буде плаћен као за пола сата редовног рада. У оба ова случаја угрожено је слободно време радника, његов друштвени живот и време проведено са породицом - заправо се очекује стално психичко и физичко присуство радника готово без накнаде.
Док коришћење категорија расположивости и приправности у пракси нису честе појаве, злоупотребе распореда радног времена јесу. У великом броју фирми запослени се жале на проблеме са распоредом радног времена, односно са непоштовањем рокова за најаву распореда рада или промена у распореду. Према Закону о раду послодавац је дужан да писаним путем најави распоред радног времена пет дана унапред, а само у изузетним случајевима тај рок може бити 48 часова. Ипак, у пракси је то често другачије - некада радници ни не виде обавештења окачена на огласним таблама, некада се промене распореда саопштавају усмено, некада само дан раније па чак и у току радног времена. Иако је све то незаконито, радници имају мало могућности да се томе супротставе.
Пријаве инспекцији рада су свакако једна од опција радницима на располагању, али реаговање служби је споро а на посао се мора можда доћи већ у следећој смени или следећег јутра. Нејасни распореди и касно најављивање промена изискују од радника да праве вратоломије како би ускладили радно време са другим обавезама. Ово нарочито тешко пада родитељима који морају да проналазе начине да се ускладе са распоредима деце.
Проблеми са распоредом радног времена су најчешћи у производним фирмама, док су радници и раднице који раде у администрацији, за компјутерима или преко платформи чешће суочени са проблемом "континуираног рада по захтеву послодавца". Укратко, реч је о ситуацији када вас послодавац након радног времена и када нисте више у просторијама у којима обављате посао "исцима" да завршите још нешто, "само мало, јако кратко". Наравно, то изискује неко ново радно време као и комуникацију са послодавцем и/или клијентима, а то радно време, најчешће, није урачунато у вашу зараду. Неке земље су почеле законски да забрањују послодавцима контактирање запослених након радног времена, а недавно је у јавности одјекнуо пример закона из Португала који то регулише, а то је раније урађено и у Француској.
Погон компаније Јура у Рачи; Фото: Марко Рисовић / Камерадес
Прековремени рад или шестодневна радна недеља
Како тврди Марио Рељановић у "Алтернативном радном законодавству" послодавци најчешће користе прековремени рад како би де фацто увели шестодневну радну недељу.
За увођење прековременог рада мора постојати непланирано повећање посла, међутим послодавци лако проналазе мањкавости у закону који лоше дефинише разлоге за прековремени рад. Тако је у пракси радно време многих радника и радница свакодневно за сат или два продужено, а неретко се дешава да раде и преко викенда. Законски се радно време на основу прековременог рада може развући на 12 сати дневно, односно максимално 48 сати недељно.
Проблем и стална брига оних који раде прековремено је и евидентирање и адекватно плаћање прековремених сати. Иако је послодавац дужан да води евиденцију прековременог рада, непостојање адекватне контроле у пракси често значи да ће радници бити закинути за прековремене сате. У суштини, ова пракса је толико честа да је за многе шестодневна радна недеља постала правило иако то не би смело да буде тако.
С обзиром да послодавцима одговара да радници раде дуже, није чудно да постоје тенденције, о којима пише Рељановић, да се у радно законодавство уведе и могућност да послодавац са запосленим, као наводно равноправном страном, уговори и дуже радно време од 40 часова недељно, без обзира на прековремени рад. Наравно, послодавац и појединачни радник или радница не могу бити једнаки, већ је уцењивачка моћ готово увек на страни послодавца. Законско решење које иде у том правцу је било предложено у Мађарској 2018. године што је изазвало масовне протесте и отпор према "робовском закону".
У наредним годинама ће у Србији, сасвим сигурно, доћи до измена радног законодавства, а послодавци и њихове лоби групе већ раде на томе да се радно време продужи. Можда се у Закону то неће тако звати али, као што је то случај и до сада, они би радо увели механизме који би омогућили бескрајно продужење радног времена. Како би се то спречило, потребно је организовано и јасно изнети захтев за скраћивањем радног времена као контратежу поменутим тенденцијама послодаваца.
|