АРХИВА
| АРХИВА ТЕКУЋА ГОДИНА
|
20.06.2022.
ТОПЛИ ОБРОК ИЛИ ПОНИЖЕЊЕ: РАДНИЦИ У СРБИЈИ ПО ДАНУ НЕМАЈУ НИ ЗА ЈОГУРТ И КИФЛУ
БИЗНИС Аутор: N1 20. јун. 20220 8:47 > 08:52
Фото: printscreen/Envato
"У фирми у којој радим, а бави се обезбеђењем, радници примају минималац и у оквиру те 'плате' ЈЕДАН динар на име топлог оброка месечно". Овим речима прокоментарисао је читалац портала Н1 један од текстова који се односио на право радника на минималцу на топли оброк и регрес. Други је навео да за исхрану од послодавца прима накнаду од 20 динара - опет месечно. Одредба Закона о раду је јасна: послодавац мора запосленом да плати накнаду за топли оброк уколико му није обезбедио исхрану на радном месту. Проблем је само што ни тај исти закон, нити било који други пропис, није прецизирао - колико на име те накнаде мора да му исплати. И да ли је, онда, плаћање само једног динара на име топлог оброка за месец дана у складу са законом или, ипак - није?
Неки запослени не добијају ни динар за топли оброк. Неки добијају динар, пет или 20 динара за месец дана. Запосленима у државној управи се рачуна да је топли оброк "урачунат" у коефицијент, па чак и кад раде за минималац. Теткице у школама, и не само оне, поднеле су тужбе не би ли добиле своје накнаде за топли оброк.
Бројни су примери где послодавац ускраћује радницима накнаду за исхрану, а синдикати кажу да, када је о овој накнади реч - приватни сектор ипак "стоји" боље од јавног.
"Право на накнаду за исхрану припада запосленом увек када прима зараду, самим тим што се појављује на послу", објашњава за портал N1 Марио Рељановић са Института за упоредно право.
Међутим, висина тог права није нигде одређена, што је како додаје - "наравно извор невероватних злоупотреба".
"Послодавац апсолутно мора да исплаћује запосленима накнаду за топли оброк, уколико није сам обезбедио исхрану запосленима у току рада. Ова накнада мора бити јасно видљива и она није део зараде према Закону о раду јер се зарада састоји из три јасно одређена елемента - основне зараде, зараде за радни учинак и увећане зараде", објашњава за портал Н1 Марио Рељановић.
Кад се плаћа, кад се не плаћа
Накнада за исхрану у току рада спада у накнаду трошкова запосленог за време рада.
"Ови трошкови се претпостављају и не морају се посебно доказивати, дакле ово право постоји код сваког запосленог који остварује рад (не постоји за време боловања, годишњег одмора и других врста плаћеног и неплаћеног одсуства са рада). Новац који запослени на овај начин прима има карактер зараде (на њега се плаћају порези и доприноси) што потенцијално може да унесе забуну, али генерално је моје мишљење да - онако како је регулисано - не би смело да дође до било каквог погрешног тумачења: накнада за исхрану није део зараде и не може бити део било каквог "коефицијента", јер се такав коефицијент рачуна на основу параметара рада (квалификације, врсте посла, дужина трајања и резултата рада) а ово право припада запосленом увек када прима зараду самим тим што се појављује на послу", истиче Рељановић.
Ова врста накнаде се у евиденцији зараде - такозваном исплатном листићу који послодавац увек мора да достави запосленом а из којег се виде обрачун и структура зараде за месец за који је добио зараду - мора посебно издвојити, не може спадати у основну зараду и не може бити обухваћена неким општим коефицијентом.
"Нажалост, посебни закони који регулишу јавни сектор и зараде у јавном сектору замаглили су разликовање које је веома јасно у Закону о раду, па тако Закон о систему плата запослених у јавном сектору познаје нека специфична решења која ефективно могу ограничити право на ову накнаду, на начин који је супротан међународним стандардима рада. То је чини се и основни извор недоумица које се јављају у пракси и факитчког укидања овог права појединим запосленим у јавном сектору", појашњава Рељановић.
Цео текст можете прочитати на порталу N1.
|